E tako! Završih i ja taj "strašni fakultet". Dođoh do zaključka da nije baš tako strašan. U suštini, pretpostavila sam da je lakše studirati nego ništa ne raditi ili "raditi" koje kakve gluposti. Tako da, što se mene tiče radije bih sve to opet, nego suočiti se sa "svetom odraslih" (čitaj : tražiti posao, plaćati račune samostalno, planirati neku budućnost koja mi se do pre par dana činila dalekom...). Mada, ako bolje razmislim, nije bilo ni toliko lako, kako mi se sad čini. Menjam mišljenje o tome "DA LI JE ŠKOLOVATI SE LAKO ILI NE?" svaki put kad pomislim na neku od situacija iz perioda celokupnog školovanja.Kako pomislim na pojedine ispite (tipa Privredno Pravo, Osnovi Ekonomije, Mikro i Makro, ko zna koliko Računovodstava, Teorija i Analiza, Matematike...sve ukupno 36 komada :) ) zapitam se da li su mi sad, iz ovog ugla, ovog mesta, ovog vremena, štiva bila komplikovana/teška/laka/jednostavna , ili ljudi koji su mi držali te predmete? Ne znam... Tačnije, nisam sigurna. Za nekolicinu ispita, polaganja, se sećam "dobitne kombinacije" ispitnih pitanja. S'druge strane, na žalost, neka polaganja mi nisu čak ni na kraj pameti... Uglavnom se vrlo dobro sećam onih oko kojih sam se muški namučila, onih koje vezujem za neke anegdote, onih na kojima su se dešavale "smeške" :) I volim da ih se sećam, volim što ću da ih pamtim!
NAPOMENA : Ovaj text je pisan bez ikakve namere da prenese neku poruku, već je pisan samo iz razloga jer sam zelela da u pisanoj formi iznesem svoje utiske. "Ružne i tužne" scene, trenutke, događaje nisam želela da pomenem u gore navedenom - NE, jer je ovaj text jednostavno BEZ toga (raspoloženje mi je "na nivou").
