"Srpska zemlja kroz oblake leti"

Jedan od značajnijih, ako ne i najznačajniji dan u srpskoj istoriji . . .

Zaista sam htela da post počnem civilizovano, uvodom u ono o čemu želim da pišem, ALI ne mogu! Nema tog uvoda, niti uvertire koja bi mogla da improvizuje tišinu pred buru, niti suzbije strasti, niti brojanje do deset i nazad kako bi sputala jezik, kada razmišljam o našoj istoriji. Kada razmišljam o očevoj kući. Dedinom grobu. Izuzimam materijalnu vrednost iz svega što bih pomenula. Govorim o emotivnoj praznini koja mi samo na pomen tera suze na oči. 

Svaki put kada dođe ovaj dan setim se svoje bake koja je skinula kecelju, uzela tašnu i neznajući da je zauvek napušta poslednji put zaključala, stavila ključ u džep i otišla. 

Setim se dvorišta i kajsije. Bazena na naduvavanje i improvizovane piste do njega. Setim se stričevog razbijenog parfema i raznizane table za pikado. Setim se "ostave" ispod stepeništa iz koje smo poslednji put uzeli dedine poštanske markice, značke i nekoliko knjiga. Dedinih pesama i omiljene "Petlić pile Kokokaj". Mede bez jednog oka iz tetkine sobe. Setim se kaldrme, sove, zvukova zvona i džamije. Kaljaje. Stare škole i njene velike drvene kapije.

Setim se slike Koskovke devojke koja, sa dva krčaga ide na Kosovo polje da poji ranjenike i inicijala umetnika I.Vasića 

Setim se Zočišta.

Setim se Gazimestana. Svaki put kada razmišljam o tome, u glavi imam sliku: 

Penjemo se, tada mi se činilo, uz najuže stepenice. Na zidovima su ispisane neke reči, pesme čini mi se. Vrata vode do terase. Velike terase na samom vrhu kule od 25m. A na terasi samo postolje. Činilo mi se da je zlatno, a ne bronzano. Polje crvenih Božura proteže se dokle god ti pogled seže. 

- Tu su živote dali pravi junaci sine. Ovo cveće je tako crveno jer je izraslo iz njihove krvi. I samo tu raste tako crven cvet. Ono što se u daljini beli, tu je ubijen Murat. Sećaš se one slike sa našeg zida? E pa to se ovde desilo. Ta devojka je ovde išla sa dva krčaga i pomagala ranjenicima. Gde god vidiš ovo cveće, tu su ležali ljudi. A ona je među njima tražila svoju ljubav...

Na velikom zidu ispisana kletva. Možda tada nisam razumela razlog zbog kog bi neki car kleo svoju vojsku. Plašila sam se tog zida. Bila sam dete. Šta sam znala.

(Slike preuzete sa panoramio.com)

Danas smo našli stare slike. Smejali smo se. Bilo nam je drago što imamo uspomenu koju će moji pokazivati, Bože zdravlje, unučićima. 

Našli smo puno starih slika. Svi smo bili nasmejani, do trenutka koji je kao tračak protrčao našim mislima : imamo samo te slike i lepe uspomene. Prvo tata menja raspoloženje, mama za njim, a nas dvoje (brat i ja) sada već znamo kakav je sled. Pustimo Vasilisu, Aksentijevića, i eto... 

Da li će se naša istorija vremenom menjati? Da li je zaista pišu i menjaju pobednici? Zar istoriju ne čine nepobitne činjenice? Ko je sada pobednik? Pitam samo iz razloga da bih znala šta će se za par godina učiti na časovima istorije. Hoću li ja morati da objašnjavam deci kako sam srpskog porekla kada mi je otac sa Kosova? A Kosovo nije u Srbiji.

Ne znam da li je istina, ali čula sam da purpurno crveni božur više ne cveta.

"Hriste Bože, raspeti i sveti,

Srpska zemlja kroz oblake leti

Leti preko nebeskih visina

Krila su joj Morava i Drina."

Rešenje za (ne)ljubavne probleme

     Jeste li razmišljali o tome šta bi bilo kada bi Vam na ulazu u kafić-klub rekli da je obavezno ugasiti mobilni uređaj? Da li biste se okrenuli i nastavili potragu za besplatnim WiFi-jem ili biste rado prisustvovali takvom ivent-u?

     Da li bi Vas plašila zamisao da tako upoznate nekoga? S'obzirom da ne biste imali u šta konkretno da buljite, možda biste morali da pogledate ko sedi za susednim stolom. Možda biste morali da priupitate tog istog neznanca zna li možda kojim slučajem koliko je sati, jer zaboga Vi ne nosite sat. Šta će Vam, imate ga na svom smartfonu (koji Vam je, elem, zabranjen).

     Idete li na kafu sa prijateljima? To ispijanje (svega sem) kafe traje otprilike sat do dva. Od tog vremena oduzmite vreme posvećeno internetu, slikanju, čekiranju, uhođenju, dobićete (nadam se) jedva nekih pola sata. Pa zašto ste izlazili iz svoje jazbine i potrošili novac na to piće, kada ste i onako radili isto što biste radili i kući. Da li vam je bio potreban izgovor da udahnete vazduh, pa ste zato iskoristili prisustvo prijatelja?

    Zapitate li se jednostavno : Zašto ste toliko dugo bez partnera, kada imate aktivan "društveni" život? Toliko aktivan da se skoro svakoga dana viđate sa svojim prijateljima kako bi koristili prisustvo jedni drugih za proveravanje društvenih mreža!

     Sami ste zato što, iako ste jedni pored drugih - ne vidite ni sebe a kamo li druge! 

     Sami ste zato što Vam je lakše da nekoga možda čak i ugledate, raspitate se za njegovo ime a onda ga dodate na Fejsu, Instagramu, Pinterestu, Bloglovinu, Linkdinu i blabla.

     Sami ste zato što Vam je lakše da nekoga poukujete ili lajkujete nego da mu se nasmešite ili namignete.

     Sami ste zato što izđete i pre svega slikate sto i sve na njemu, a tek onda pogledate jeste li sami u prostoriji.

     Sami ste zato što živite na internetu a ne uživate u životu.

     Pre par dana sam izašla "na kafu" sa čak tri drugarice. S'obzirom da sam pre par meseci shvatila da do svih informacija koje su vezane za život ljudi iz mog okruženja dolazim preko društvenih mreža, rešila sam da prekinem ovu dugogodišnju tradiciju. Ugasila sam net, nisam tražila šifru i razgovrala sa osobljem. Situacija bi bila ok, da jedna od drugarica, gledajući u tablet, nije rekla drugoj : "Jaoj, gde si ovo išla? Haljina ti je super, ali odakle ti ovolike grudi - da li je ovo fotošop?" Vrhunac! Bilo je lakše gledati slike na netu nego pitati ženu za zdravlje (bukvalno rečeno).

     Volela bih da ovaj tekst dođe do nekog ko organizuje te famozne izlaske, žurke, ivente, kako bi taj isti koj ima zaduženje da Vam organizuje dobar provod imao priliku da se zaista oproba u organizaciji i uveseljavanju. Jer u ovom postu takvim ljudima želim da predložim ono sa početka : Organizujte izlazak bez smartfona, bez interneta, bez društvenih mreža! Učinite dobro delo koje će pomoći mnogima da pogledaju oko sebe. Da pronađu najlepše oči, još lepše usne. Da se osmehuju ljudima oko sebe. I na kraju - da se upoznaju lično. Razmenjuju rečenice umesto linkova.

     Možda usrećite nekoga.

     Možda usrećite mnoge.

"Nalaz pozitivan, kancer u pitanju"

     Šta uraditi kada nalaz sa biopsije Vašeg bližnjeg bude pozitivan na kancer? Kako reagovati? 

Ne znam... Tačnije nisam znala.

     Prvo nastupa tuga. Nenormalno intenzivna. Zatim panika koja neverovatnom brzinom prerasta u histeriju. A onda, niotkud nailazi nada. Nju sam u pojedinim trenutcima mrzela najviše. Više i od tuge i od besa i mnogo više od panike. 

     Znam da niko nije kriv. Bar nije dokazana ničija krivica. Ali ja sam i dalje ubeđena da su sva kancerogena oboljenja u istom košu sa HIVom i drugim laboratorijskim izumima. Ali lekari su čudo! Opet pišem - ne krivim njih za pozitivan nalaz, samo se čudim. Kako je moguće da na snimku urađenom pre par godina, za potrebe operacije nekog sasvim drugog organa, velika mrlja na plućima bude predstavljena kao "možda ste zaboravili nešto u džepu košulje"?! Jer zaboga, svi ostali nalazi su potpuno normalni i uredni. Kako je moguće kašljucanje koje traje skoro godinu dana lečiti kao npr običu prehladu, alergiju ili nešto slično? Kako je moguće poslati čoveka da snimi pluća tek na njegovu inicijativu ?! 

Ne znam... 

     Na prvom snimku, "mrlja" na levom plućnom krilu bila je veličine manje pesnice. Kada smo uporedili snimak na kojem se vidi "nešto zaboravljeno u džepu" i ovaj novonastali, razlika u prečniku mrlje je bila malo manja od jednog centimetra. Zakazana je bronhoskopija. Dve nedelje nakon ovog abnormalno bolnog zahvata stigli su rezultati. Došlo je vreme za treće snimanje. Znači, samo dve nedelje nakon isecanja dela MRLJE, na urađenom trećem snimku, levo plućno krilo je u potpunosti NESTALO! Nije se videlo... Ništa od njega.

Određena je terapija 5+3+1. Bolnica za plućne bolesti nam je bila "druga kuća" još nekih mesec dana. 

Ovih dana, posećujemo grobno mesto.

Ne znam...

     Prvi put sam bila u toj bolnici, prvi put smo u porodici imali nekog ko je "bolovao" od ove strašne bolesti (ukoliko se period od nepuna dva meseca može nazvati bolovanjem), prvi put sam videla mnogo ljudi sa "istom mukom" na jednom mestu, prvi put sam videla i čula kakvi bolovi postoje, prvi put sam pričala sa ljudima koji se bore za život (bukvalno bore). Prvi put sam morala da se opraštam od nekog dok je još živ. 

     Kada mi je umrla baka, bilo je to iznenada. Imala je 63 godine. Gledala je dnevnik, legla da spava i nije se više budila. Nije bolovala. 

Mama je uvek govorila da joj je žao što nije stigla da se oprosti od nje.

     Kada mi je umro deka, 74. rođendan je dočekao u bolnici. Nepuna dva meseca je živeo sa činjenicom da ima "neki agresivni oblik raka", u bolnici. Sačekao je da se vrati kući, leg'o u svoj krevet i izdahnuo. 

Mogućnost "opraštanja" je užasna zamisao.

     Smrt se ne može ublažiti. Činjenica da li ste se vi pozdravili ili ne, nije ni bitna. Jer smrt boli. Ništa Vas ne može utešiti...