Danas je 13. Jun... Bože. Znači, polovina 2016.godine je protekla u najboljem redu. Sve češće hvatam sebe kako razmišljam o tome gde sam bila prošle godine u ovo vreme. Naravno da ne mislim na fizičku prisutnost, jer što se toga tiče, čini mi se da tačno znam na kom sam mestu stajala a šta nosila. Razmišljam koliko sam daleko od npr. 13. Juna 2015.godine. Ili 13. Juna 2014. Gde je veza između TE (tadašnje) Aleksandre i OVE (sadašnje) Aleksandre?
To sam karakterom i likom (10-ak KG manje više) ista ja, jedna. Ali sve (sem porodice, naravno) je promenjeno. Neki novi ljudi, neki novi trenutci, neke nove emocije. Sve se promenilo. Ne žalim se. Dobro je. Život je najčudnija igra koju ću ikada igrati.
Neki novi počeci. Koji se u glavnom dešavaju utorkom. Ne znam zašto, tako su nam pričali od malena. U suštini: "koliko sela - toliko običaja". Bitno je da ih ima, da se dešavaju.
Postoji nekoliko rečenica koje ću verovatno ponoviti samoj sebi pa ... Milion puta. Možda i više. SVI VERUJEMO U NEŠTO. Neko TO naziva Bogom, neko Alahom, neko Sudbinom, neko Karmom, neko Balansom, neko mnogim drugim, najrazličitijim imenima. Ali svi mi smo isti po tome što verujemo, polažemo nade i stremimo ka nečemu. Učimo da živimo. Živimo. Trudimo se da živimo. Onako kako znamo i umemo. Rukama i nogama. Pameću. Snalažljivošću. Emocijama. Lukavošću. Poznanstvima. Samostalno. Kako god, bitno je da idemo. Hvatamo se za slamke spasa ili mostove uspeha. Nailazimo na pružene ruke ili se spotičemo na postavljene noge. Gradimo stepenike...
I sutra će doći taj novi utorak. Toliko dalji i drugačiji. Još jedan početak na kojem sam zahvalna. Ljudima. Svakoj namerno ili slučajno (i neočekivano) pruženoj ruci, postavljenoj nozi, lepoj ili ružnoj izgovorenoj ili prećutanoj reči, širom ili krišom otvorenim ili demonstrativno zatvorenim vratima, svemu što su proizveli. Samoj sebi što sam sve to proživela. Sa namerom pišem prOživela i ako sam mogla da napišem prEživela. Jer kao da sam prošla pored svega. I nastavljam. Nekako mi je to sa E puno straha, strepnje, ožiljaka. Ne osećam potrebu da umesto O napišem E. Ovako je baš kako treba da bude.
Sve je baš onako kako treba da bude. Baš kao u naslovu: A ljudi? Ljudi će i onako uvek naći nešto o čemu će pričati.
