Laži koje živimo (prevod teksta)

    Spenser Cetkart je napravio dokumentarni film čiji opori ukus u ustima ostaje mnogo duže od 8 minuta, koliko traje. Zaslužuje da bude preveden na sve svetske jezike. Zaslužuje da ima veliki broj pregleda. 

    U ovom trenutku, možemo biti bilo gde, baviti se bilo čim. Umesto toga sedite sami za kompjuterom. Šta je to što nas sprečava da radimo šta hoćemo, budemo gde želimo?

     Svaki dan se budimo u istoj sobi i pratimo isti put, da bi živeli isti dan kao što je bio juče. Nekada je svaki dan bio nova avantura, a onda se nešto promenilo. Nekada se činilo da vreme ne postoji, a danas se čini da ga nema dovoljno. Da li ovaj način života znači da smo odrasli, da smo slobodni? Jesmo li zaista slobodni?

     Hrana, voda, zemlja, osnovne stvari za naše preživljavanje pripadaju korporacijama. Za nas nema hrane na drveću, sveže vode u rekama, nema zemljišta za gradnju. Ako pokušate da uzmete od prirode ono sto vam daje, završićete u zatvoru. Pokoravamo se njihovim pravilima.

     Mi otkrivamo svet kroz udžbenike. Godinama sedimo i prihvatamo sve što nam je rečeno. Testiraju nas i ocenjuju, kao da smo subjekti u laboratoriji. Odgajani smo da ništa ne menjamo u ovom svetu, da ne budemo drugačiji, da budemo dovoljno pametni za posao koji radimo, ali ne i da pitamo zašto ga radimo. I tako mi radimo i radimo, ali nemamo vremena da živimo život zbog kog radimo. Dok jednog dana zbog starosti više ne možemo da radimo i ovde smo ostavljeni da umremo. Naša deca zauzimaju mesto u igri.

     Svi imamo jedinstven život, ali zajedno smo samo gorivo. Gorivo koje daje moć eliti. Eliti koja se skriva iza oznaka korporacija. Ovo je njihov svet i njihov najdragoceniji resurs nije zemlja: Resurs smo mi! Mi gradimo gradove, mi upravljamo mašinama, mi se borimo u njihovim ratovima. Uostalom, novac nije ono što ih podstiče. Moć je! Novac je samo alatka koju koriste da nas kontrolišu. Bezvredni papirići od kojih zavisimo da nas hrane, prevoze ili zabavljaju. Oni nama daju novac, a mi njima zauzvrat dajemo svet. Svet gde je postojalo drveće da nam čisti vazduh, a sada fabrike da ga truju. Tamo gde je bila boda za piće, sada je toksički otpad koji smrdi. Tamo gde su životinje bile slobodne, sada su klanice gde se beskrajno kolju te iste životinje za naše zadovoljstvo.

     Preko milion ljudi umire od gladi, iako imamo dovoljno hrane za sve. Gde ta hrana ide? 70% žitarica koje gajimo se daju kao hrana životinjama koje jedemo za večeru. Zašto se ne pomaže onima koji gladuju? Zato sto tu nema profita. 

     Mi smo kao kuga koja napada zemlju i uništava životnu sredinu koja nam je potrebna za život. Mi na sve gledamo kao da je za prodaju. Kao objekat koji želimo da posedujemo. Ali šta će se desiti kada zagadimo poslednju reku? Kada otrujemo poslednji udah vazduha? Kada ne bude više goriva za kamione koji nam donose hranu? Kada ćemo shvatiti da novac ne može da se jede? Da nema vrednost? Mi uništavamo planetu. Mi uništavamo sav život na njoj. 

     Svake godine hiljade vrsta izumire. A vreme brzo ističe za nas koji smo sledeći. Ako živite u Americi, imate 41% šanse da obolite od raka. Srčani udar će ubiti svakog trećeg amerikanca. Mi pijemo farmaceutske lekove kao rešenje za ovaj problem. Ali medicinska pomoć je treći uzrok smrti, odmah iza raka i srčanog udara. Kažu nam da će naći rešenje ako bacamo novac na naučnike da bi oni našli pilulu koja će rešiti sve ove probleme. Ali farmaceutska industrija i udruženja za borbu protiv raka se oslanjaju na našu patnju da bi profitirali. Mi mislimo da trčimo za lek, a u stvari bežimo od uzroka. 

     Naše telo je proizvod onoga što u njega unosimo, a hrana koju unosimo je dizajnirana samo za profit. Mi se hranimo toksinima, leševima životinja punih droga i bolesti. Ali mi to ne vidimo. Mala grupa korporacija koje poseduje medije ne želi da vidimo. Dok nas okružuju fantazijom, kažu nam da je to realnost. 

     Nekada su ljudi mislili da je Zemlja centar Univerzuma, a danas mi sebe vidimo kao centar planete. Mi pokazujemo našu tehnologiju i kažemo da smo najpametniji, Ali, da li kompjuteri, vozila i fabrike zaista pokazuju koliko smo inteligentni? Ili pokazuju koliko smo postali lenji? Mi nosimo masku civilizacije. Ali kada je skinemo, ko smo mi zaista? Kako smo brzo zaboravili da smo tek u poslednjih 100 godina dozvolili ženama da glasaju. Dozvolili crncima da žive ravnopravno. Ponašamo se kao da smo bića koja sve znaju, a toliko stvari tek treba da uvidimo. Hodamo ulicom ignorišući male stvari, ljudske oči i njihove priče. Moja želja je videti sve. 

     Možda se plašimo da nismo sami, već da smo deo jedne veće slike. 

   Ali nismo uspeli da uspostavimo vezu. Nama je normalno da ubijamo prasiće, krave, kokoške, nepoznate ljude iz stranih zemalja. Ali ne i da ubijamo komšije, pse, mačke i sve one koje smo zavoleli i razumeli. Mi druga bića smatramo glupim, krivimo ih da bi opravdali naše radnje. Ali ubijanje, jer nam se uvek moglo da to opravdamo?! Da li nam to pokazuje da ništa nismo naučili, jer reagujemo agresivno, umesto misaono i sa saosećanjem?

   Jednog dana ova senzacija koju zovemo život će nas napustiti. Naša tela će truliti, naše dragocenosti će neko preuzeti. Ono što iza nas ostaje su naša dela. 

     Smrt nas stalno okružuje. Međutim, nama deluje kao da je daleko od naše realnosti. 

    Mi živimo u svetu koji je na rubu kolapsa. Ratovi sutrašnjice nemaju pobednike. Agresija nikada neće biti rešenje, ona samo uništava moguća rešenja. 

   Ako pogledamo našu najveću želju, videćemo da nam se snovi ne razlikuju. Delimo isti cilj. Da budemo srećni! Mi tražimo zadovoljstvo svuda oko nas, a zaboravljamo da ga tražimo u sebi. Većina najsrećnijih ljudi su oni koji poseduju vrlo malo. A da li smo mi zaista srećni sa našim mobilnim telefonima, velikim kućama ili skupim automobilima? Mi smo se otuđili. Počeli smo da idealizujemo ljude koje nikada nismo upoznali. Na televiziji vidimo neverovatne stvari, ali obične svuda oko nas. Mi čekamo da neko promeni svet, a nikada ne pomislimo da menjamo sebe. 

   Izglasavanje predsednika možemo da uporedimo sa bacanjem novčića. To su dve strane istog novčića. Izaberemo koju stranu želimo i iluzija izbora i promene je kreirana. Ali svet ostaje isti. Mi ne shvatamo da političari ne rade za nas. Oni rade za one koji im novcem pomognu da dođu na vlast. Nama trebaju vođe, a ne političari. Ali u svetu sledbenika, mi smo zaboravili da vodimo sebe. 

     Prestanite da čekate promenu, već budite promena koju želite da vidite. Mi nismo došli do napretka sedeći i ne radeći. Ljudska vrsta je preživela ne zato što smo najbrži ili najjači, već zato što radimo zajedno. Usavršili smo čin ubijanja. Sada je vreme da usavršimo radost življenja. 

     Ovo nije priča o spasavanju planete. Planeta će ostati sa nama ili bez nas. Zemlja postoji više biliona godina. Svako od nas je srećan ako doživi 80-u. Mi smo samo trenutak u vremenu, ali naš uticaj ostaje zauvek. 

    Često poželim da sam živeo u vremenu pre kompjutera. Kada nisu postojali ekrani da nam odvraćaju pažnju. Ali sam shvatio da postoji razlog zašto je ovo jedino pravo vreme da živim - jer danas imamo mogućnosti kakve nismo imali pre. Internet nam omogućava da delimo poruke sa milionima ljudi širom sveta. Dok još možemo, trebamo da iskoristimo ekrane da nas približe, a ne da nas udalje jedan od drugog. U dobru i zlu, naša generacija će odlučiti budućnost života na ovoj planeti. Možemo da izaberemo da pratimo sistem koji uništava sve, dok potpuno ne nestanemo. Ili možemo da se probudimo i shvatimo da evolucija ne ide napred, već unazad. Ekrani nam ne dozvoljavaju da vidimo da propadamo. Ovaj sadašnji trenutak je skup svih koraka, svih uzdaha i svake smrti. Mi predstavljamo sve one koji su bili pre nas. Sada je red na nas. Možete da izaberete svoj novi put, ili da pratite one koje su već mnogi prešli. 

     Život nije film, scenario još uvek nije napisan. 

     Mi smo pisci i ovo je vaša priča.

     Njihova priča.

     Naša priča.

https://www.youtube.com/watch?v=oFTh8-OBcqI&feature=youtu.be&noredirect=1

Kilometar kose za decu obolelu od raka

     

 

   Ubeđujem sebe da odem kod Ivane da me ošiša već 150 godina. I uporno sam odlagala. Do juče. I hvala Bogu što odoh, jer da nisam ne bih ni čula za ovu divnu i najhumaniju akciju darivanja kose deci koja su zbog teških bolesti ili lečenja ostala bez iste. Jako sam srećna jer mi je pružena prilika da nekom mališanu pomognem, vratim mu osmeh na lice i na neki način utičem na njegovo samopouzdanje. Da mogu da učinim više - rado bih! 

     Inicijativa "Kilometar Kose" organizuje prikupljanje prirodne kose donatora za izradu besplatnih perika koje će biti poklonjene deci koja pate od gubitka kose. 

     U Nišu (a čitam po portalima da je reč i o drugim gradovima), pojedini saloni pružaju besplatnu uslugu šišanja ukoliko kosu kratite za 15cm ili više. Na ovo ne treba gledati kao na iskorišćavanje mogućnosti besplatnog friziranja, već kao na dobro delo kojim pomažete najmlađima. Kao na priliku za pokazivanje solidarnosti, humanosti i pre svega ljudskosti.

    Ukoliko se odlučite za ovaj gest trebali bi da ispunite par uslova (o kojima detaljno možete pročitati na Fb stranici Kilometar Kose) : 

• da kosu kratite minimum 15cm, dok gornja granica ne postoji jer devojčice kojima su perike namenjene vole dugu kosu,
• da vam kosa nije previše tretirana, 
• da nemate više od 5% sedih dlaka,
• ošišana kosa mora biti u repu ili pletenici.

     Ne znam od kada tačno datira ova ideja. Na YouTube-u sam pronašla linkove iz 2007. i 2008. godina koji su doticali ovu temu (priložila sam dva linka koji će vas sigurno ostaviti bez daha i dovesti do suza OVAJ i OVAJ ). Za njen "dolazak" u Srbiju, zaduženi su Tamara Kojić i Marko Mak Pantelić. Neizmerno im hvala! Zahvaljujem se i svim salonima, frizerima i vlasuljarima koji bez ikakve nadoknade učestvuju u akciji.

(Sve fotografije, sem prve, koja je moja, sam peuzela sa interneta. Reč je o fotografijama koje su donatori sami slikali i poslali za upotrebu.)

Obilazak Niša ( Part 1 )

     Gde god da odem turistički, obavezno posećujem znamenitosti izabranog mesta. Na žalost, iako živim u Nišu, od kad znam za sebe, nikada nisam posvetila dovoljno pažnje "domaćoj" istoriji. Bubanj je blizu mene, Tvđava je nezaobilazna jednostavno, ali ostale zanimljivosti nikako nisu dolazile na svoj red. Do prošlog vikenda. Prvo malo toplije vreme je učinilo svoje.

     Topao savet - ukoliko dolazite do Niša, svratite do Narodnog muzeja ili Turističke organizacije Niš i potražite Pasoš dobrodošlice. Naime, u ovoj brošuri, na svega 20ak stranica, date su informacije o kulturno-istorijskoj i turističko-ugostiteljskoj ponudi Grada Niša i Regiona. Uz ovaj Pasoš, svaki kupac dobija kartu Grada, tako da je orijentacija dodatno olakšana.

 

     Kao što već napomenuh, napokon je i Niš došao na red - "turu" sam započela u Koncentracionom Logoru Crveni Krst iz prostog razloga - mesecima unazad kukam da posetim Aušvic. a da bih posetila najveći, morala sam da krenem od najbližeg.

     Ulaznica za obilazak ovog mesta i Ćele Kule je 200dinara. U tu cenu uračunato je i društvo kustosa.

     S'obzirom da ne želim da prepisujem informacije sa sajtova, pominjaću samo one kojih se sećam. 

     Logor je zadržao autentičan izgled. Sprovedene su neke rekonstrukcije jer vreme je učinilo svoje. Međutim, rupe od municije, kao i tekstovi koje su zarobljenici pisali po zidovima unutar prostorija i dalje stoje. Da, da... Poruke zarobljenika koji su, kako se po tim porukama može pretpostaviti, verovali da su tu dovođeni kao u neku tampon zonu, pred "odlazak na rad u Nemačku". 

     Logor Crveni Krst je poznat po pobuni i prvom bekstvu zarobljenika što se smatra jedinstvenim događajem na čitavoj teritoriji Evrope. Za 11 poginulih nemačkih vojnika streljano je 1100 logoraša. Do tog trenutka, logor je bio ograđen bodljikavom žicom, a od tog trenutka bio je "ojačan"  i betonskim zidom. 

     Logor se sastoji od tri pomoćne zgrade koje su koristili stražari, jedne centralne (dva sprata + potkrovlje) u kojoj su bili smešteni zarobljenici, dva velika tornja, dve stražarnice, i nekada je na sredini slobodnog prostora stajala montažna zgrada koju su, kako sam ja razumela, zatvorenici koristili kao kuhinju, koja je nakon bekstva sklonjena. Posetiocima je dozvoljen ulaz u prizemlje (tj prvi sprat) centralne zgrade, gde su bili smešteni muškarci. Drugi sprat je bio namenjen ženama i deci, međutim, on još uvek nije prilagođen posetiocima. Na potkrovlju su bile samice. 

     Kada ulazite u ovu centralnu zgradu logora OBAVEZNO obucite nešto jako jako toplo. Iako je napolju bilo oko +15, unutra je bilo toliko hladno da smo morali da izlazimo da se ugrejemo jer od hladnoće nismo bili u stanju da slušamo kustosa. Nisam mogla a da ne pomislim kako je bilo ljudima koji su ovde provodili sate, dane, ponekad i mesece. 

     Pored hladnoće, "ometale" su me i te poruke po zidovima, slama na podu, karanfili koje su posetioci pre nas ostavljali. Cveće je bukvalno bilo zamrzlo. Ne znam kako ću doživeti najveći, ako sam zbog najbližeg ostatak dana provela u tišini. Možda postoje ljudi koji umeju da isključe emocije u ovakvim situacijama, deifinitivno nisam jedna od njih. 

     Oko 30000 ljudi je prošlo kroz ovaj "pakao". Skoro polovina njih je streljana na Bubnju. Zarad nečijih ideala (ako tu činjenicu mogu tako nazvati). 

     U unutrašnjosti te famozne centralne zgrade, prikazana su dokumenta koja nisu spaljena prilikom zatvaranja logora. U trenutcima kada se već znalo da se ova "ustanova" gasi, čuvari logora su preostale zatvorenike streljali u dvorištu logora. Pored uništavanja materijalnih dokaza o postojanju ovog zverstva, zapaljena su i tela ubijenih. 

     Malo je onih koji su živi izašli odavde, dok je broj žrtava abnormalan. 

     Rezimiraću rečenicom  koju su jugoslovenski partizani uzeli za svoj moto : "Smrt fašizmu - sloboda narodu"!

Kako ste, blogeri? Regionalno istraživanje blogosfere #Blogometar15

Svaki treći web sajt na svetu je blog. Tri od četiri internet korisnika redovno čitaju blogove. Svakog dana objavi se blizu 3.000.000 blog postova. Pet od šest internet “influensera” su blogeri, a na njih najveći uticaj vrše opet drugi blogeri.

Od 2012. do danas podaci o broju blogera variraju. Uzveši u obzir sve dostupne podatke - na svetu postoji između 350 miliona i pola milijarde blogova.

Do momenta kad završite čitanje ovog teksta biće objavljeno preko 20.000 novih blog postova!

Blogosfera bivše Jugoslavije se do 2008. godine eksponencijalno razvijala. U to vreme je brojala do čak 1.000.000 blogova. Ali o blogovima u regionu danas znamo manje nego ikada. Blogeri, ne znamo kako ste, a to je važno!

Ne znamo šta blogere muči, zbog čega ne pišu češće, da li se osećaju sigurno da objave šta god žele, da li dobijaju podršku prijatelja i od koga trpe pritiske (ukoliko ih trpe), ne znamo koliko ima blogova, na kojim su platformama, da li su blogeri i blogerke upoznati sa svojim pravima, koliko često su ta njihova prava ugrožena... o blogerima i blogerkama pouzdano znamo manje nego o bilo kom drugom društvenom mediju. A dok nešto ne izmerimo, ne možemo ga ni razvijati. Dok ne saznamo kako smo, teško je blogosferu unaprediti do nivoa najznačajnijeg medija društvenog interneta što bi naša blogosfera sigurno mogla da bude!

                                                                    

*****************************************************************

Blogeri evo šta možete da uradite u samo 15 minuta za desetine hiljada blogera:

1.      Popunite istraživanje klikom na LINK

2.      Jednostavno napišite blog post podrške kopirajući tekst o Istraživanju (ceo tekst koji možete kopirati i objaviti na svom blogu, baner, kao i ilustracije možete preuzeti OVDE)

3.      Podelite link do #Blogometar15 na društvenim mrežama klikom na ovaj LINK

Detaljne rezultate u različitim formatima podelićemo sa svima vama, uz zadržavanje anonimnosti svakog ispitanika. Za sva pitanja pišite nam na blogometar@proceniweb.com Hvala na solidarnosti!