Praznici nam stižu :)

Radujem se malim stvarima i baš me briga kako će to neko da protumači. Bile one sneg u kugli ili pozlaćena šišarka. :) 

Mama je napravila naviku (običaj) da se jelka kiti odmah kada se vratimo sa njene devojačke slave, Sv. Nikole, tako da sam ja ovo prihvatila i nastavila sa sprovođenjem. 

Kako moja porodica vidi prvi dan nakon Sv. Nikole :

- 20.decembar jeste dan radosti i uvođenja Novogodišnje euforije (s'obzirom da sneg nemamo - snalazi se ko kako zna) - za neke u porodici. 

- 20. decembar je dan generalnog čišćenja - za neke druge (mamu i mene)! :) Vidimo mi i druge stvari, i sve nam treperi pred očima, najčešće od umora :) 

A kada ponestane površina za očistiti/uglancati/okititi/"uprazničiti" - shvatimo da se trud ipak isplatio. Mislim da se na ovaj način nekako iskupljujemo Deda Mrazu, ukoliko smo u toku godine grešile. Znate, na brzinu mu sve stvari strpamo u jedan dan, tako da mu ne preostaje drugi izbor nego da nas nagradi. (Dete u meni nikada neće nestati, uvek ću samoj sebi smišljati bajkovite izgovore.)

Mamina jelka je zlatna - moja je crvena. 

Mamine slike ću dodati naknadno, a moj minuli rad - tananana! Prikazan! 

Nešto o čemu nikada ne pišem

Znate, kad malo bolje razmislim, postoji tako puno tema o kojima nikad ne pišem.

Ne pišem o sexu, toj glavnoj temi za prikupljanje auditorijuma. Shvatam čemu izjednačavanje sa sirotinjskom zabavom. Ja iznosim svoje pikanterije - drugi se zabavljaju. Čemu tolika fama? Mene ne interesuje vaš seksualni život.

Ne pišem o vlasti. Šta mene briga ko je u fotelji. Do sad sam morala da razumem zašto su stariji govorili da čoveku trebaš dati vlast u ruke da bi video koliki je on čovek zapravo. A i iskreno,  možda bih i imala par komentara da dodam, međutim - kako da komentarišem nešto u čije funkcionisanje nisam upućena. (mislim kako na državno funkcionisanje, tako i na funkcionisanje pojedinih firmi)

Ne pišem o bolestima i lečenjima. Ne zato što su svi oko mene zdravi kao dren (volela bih to, ali na žalost, na moju veliku žalost, situacija nije takva), već  zato što znam kako ja reagujem kada vidim tužnu objavu - plačem. Ljudi imaju svoje zdravstvene probleme sa kojima jedva izlaze na kraj, ne trebaju im još i textovi o tome.

Ne pišem o sportovima u kojima se koristi lopta. Jednostavno - ne šutiram je, ne udaram, ne bacam, ne lupam...

Ne pišem o privatnim fakultetima. Ne želim da ih kudim, ali nemam reči hvale.  Završih državne. Komentarišem o njima, usmeno, sa najbližima, ali... Uglavnom me na to podstaknu vesti o tome koj ministar je završio koj Megatrend, Singidunum, BK itd. Zapitam se da li to što većinu javnosti  "poznatih" čine oni sa pomenutih znači da su oni sa državnih manje pametni, učeni, načitani, ili su jednostavno previše izmaltretirani studiranjem u ustanovama koje naživamo državnim? Nakon ovog pitanja, krene bujica emocija. Raznoraznih.

Ne pišem o kuvanju. Volim hranu, ali volim da je jedem ne da je spremam. Da se razumemo - kuvam, ali ne pišem o tome.

Ne pišem o tuđim verskim, političkim i seksualnim opredeljenjima, jer je zaboga to zabranjeno. Neko me zbog toga može tužiti. Organizovati proteste zbog toga, pozvati druge da me javno "linčuju" preko društvenih mreža ili žutih tabloida. Da budem preciznija, neko me može može uzeti na zub zbog javnog iznošenja mog rođenog mišljena. Čekaj, zar meni kao građaninu ove zemlje ustavom nije zagarantovana sloboda govora i kretanja? Neee, ja nisam TAJ građanin.

Ne pišem o prevarama. Ne znam šta da mislim o onima koji se izbore sa samim sobom oko žvakanja iste i večitog oporog ukusa u ustima.

Nikada ne pišem o tajnama. Logično.

Ne pišem o prošlosti. Tamo joj je i mesto. Iza nas.

Ne pišem, tačnije nisam pisala - do sad. Vremena se menjaju a činjenica je tempus omnia revelat. (Vreme sve otkriva)

Dva, zauvek

Heeej! Hej, probudi se! Hajde otvori oči! Molim te otvori oči, gladni smo a činije sa hranom su prazne! Hmmm. . . Razjurićemo se po sobi i počećemo da skačemo po tv-u. Da, da, hoćemo, budeš li nastavila da se praviš luda. Videli smo da si otvorila jedno oko, zato te je moj brat šapom pipkao po njemu. Nemoj da misliš da je to radio da bi te pomazio, ne, ne. Radi to jer se tako budiš svakog jutra. Nećeš? Mare, skači na tv! A ja idem da donesem onu belu čupavu kopiju miša koja sada posle mog žvakanja liči na sve samo ne na to...

Ni ovo ne pomaže. Čekaj setio sam se. Sad će moj brat da ti se gura ispod miške a ja ću da ti legnem na stomak. Počećemo da predemo. To uvek upali, to nam je kec iz rukava.

Ha ha ha! A sad možeš da ustaneš je li? Eee, mislim da sam jednom čuo da je neko rekao da umiljato mače i dve majke doji! Ili su možda rekli jagnje? Ne, mora da su na mače mislili!

Dobro, dooobro, prestani da nas maziš. Idi do činije sa hranom i počni da lupkaš, jer ako nastaviš da se izležavaš jedino što ćemo čuti da lupa su naša sitna creva. Viiidi nas kako smo mali, i mazni, i gledamo te našim krupnim žutim očima. Smiiiluj se!

Činija! Trčiiii Mare! Ko poslednji magarac! Opet ćeš ti biti! Jer kao i svaki put kad te uzme ti postaješ najveća šlihtara na kugli zemaljskoj. Ne daj Bože da je naljutiš. Pih, mlakonjo.

Šta će ona još uvek ovde? Ovo je naše mesto za hranu, mi se njoj ne penjemo na sto u vreme ručka. Zašto još uvek sedi ovde? Uzima me! Ej ženska glavo spusti me! Odmah me spusti. Moram da ... U, šta to radiš? Moj brat voli da mu češeš stomak, pomešala si nas! To sam ja, Junior Opasni! Ja to ne v... ja to... Ooo, ipak nemoj da staješ! Malo i ovu nogu. Još malo obraze. Malo i između ušiju! Too, odlično, samo tako nastavi! Prrr... Spuštaš me? Pa dobro, baš me briga! Pitam se hoćeš li posle nastaviti? I za to me briga, idem da jdem sad. Imam ja pametnija posla.

Jednom sam negde pročitala da životinje nemaju dušu. Totalna zabluda. Verujem u Boga, i nadam se da ne bogohulim ovim što ću sada napisati, ali ja verujem da svako biće koje je Bog stvorio ima svoj duh. Ima svoj karakter. Ima svoje misli. Kako bih drugačije obrazložila nečije ponašaje, pa makar taj neko bio i jedan od mojih čupavaca?

Kroz život su se menjali trenutci, čas lepi, čas tužni. Kao i svako, imala sam svoje uspone i padove. Ne mogu da kažem da je bilo puno onih manje lepih, ali ne želim da lažem i kažem da ih nije bilo u opšte. Izjasniću se ovako - nakon određenog perioda monotonije, u život su mi ušla četiri mala oka. Najpre plava, zatim siva, da bi na kraju postala žuta. Trebala sam da se odlučim koja dva će otići dalje, a koja dva će se zadržati kod nas. Kako? 'Ajd' neka meni neko kaže kako? Kako odlučiti kojeg od dva ista se treba odreći? Zajedno spavaju, zajedno jedu, zajedno idu u pesak, zajedno se igraju. Nije posojao način. Dva ista, postala su zauvek zajedno dva ista. 

Zajedno nas bude. Zajedno nas zovu. Zajedno prave lom. I dalje se zajedno igraju.

Hej! Kako da otvorim vrata sa ove strane? Naučio sam samo sa druge strane, odavde ne znam. Otvori mi ih molim te, brat mi je sa druge strane. A on ne voli da skače. Kaže da on nije majmun i da ne želi da se blamira. Molim te otvori mi vrata. I prestani sad da me maziš po stomaku. Znaš da to najviše volim ali više od toga volim Juniora. Znam da je mali smrad, ali brat mi je razumi me.

Brate! Bato! Junioreee! Ne brini, ona nas samo testira, vidim joj to na licu. Smeška se. A i ti bi mogao da prestaneš da se vrtiš oko nogu tom tamo, i pomogneš mi malo. Daj da se deremo u isto vreme!

Samo sam ih jednom testirala zaista. Neverovatno je to. Volela bih da opišem to rečima, ali ne postoje adekvatne. 

Zajedno mjauču. Zajedno trče. Zajedno su čekali da se vata otvore, iako su bila zatvorena svega dva minuta.

Nije postojao način. Dva ista, ostaj zauvek zajedno dva ista.

Otvoreno pismo današnjem čoveku

Kada bi samo bio malo drugačiji. Kad bi samo malo više cenio sebe a samim tim i druge. Kad bi obratio bar malo pažnje na svet oko sebe. E, kad bi ... Bilo bi ti lakše. Znam da bi. Sigurna sam! Malo bi se manje sekirao, i pod manjim stresom bio, manje pritisaka podnosio, manje tih svojih lekova za smirenje pio, manje čađi udisao. 

Ne znam. 

Svega toga na šta kukaš bilo bi manje uz samo malo tvoje pažnje.

Ne tražim ja nemoguće. Tražim samo da otvoriš svoje vidike. I pazi, pod tim ne podrazumevam samo tvoje oči, niti ti savetujem da misliš da se sve što leti momentalno i jede. Mislim da trebaš da počneš da razmišljaš svojom glavom. 

Da pre svega prestaneš da bacas papiriće, kese, čak i žvake gde god da stigneš. Jer, razmisli: šta su ti u školi pričali? Koliko godina je prirodi potrebno da nešto apsorbuje kroz svoj sistem kako bi ti frajeru mogao da jedeš nešto zdravo? U slučaju da ti padne na pamet misao da tvoj voljeni (npr) krastavac, ne raste baš tu, tu gde planiraš d baciš svoje đubre - molim te, udari se sam tog trenutka u tu tvoju šuplju glavu. Jer ako si došao do toga da koristiš internet, a nisi shvatio suštinu prirode, onda si ti prijatelju negde debelo zakazao i kasno je da ti ja sad budim svest o bilo čemu. Stavi brate mili to u džep, pa se strpi do prve kante, i onako je imaš verovatno odmah iza ugla!

Tražim ti da, ukoliko vidiš (npr) mače na ulici, staneš. Pomozi mu. Ukoliko nije već pobeglo od tebe, pomazi ga. Ne boj se! Neće ti ništa. Verovatno je preplašeno, napušteno, gladno, izgubljeno ili žedno. Daj mu bar malo vode, ukoliko ne možeš drugačije da mu priskočiš u pomoć. Veruj mi, em si nekome olakšao - em ćeš se osećati bolje. Sigurno hoćeš. A kada jednom osetiš to olakšanje, ponavljaćeš to.

Prestani da osuđuješ druge. Ne kaže se džabe da obično takvi, osuđivači, iza sebe ne vide gredu. Umesto toga, delji tu svoju dasku koju kriješ u pozadini. Pozabavi se time na primer. 

Ako primetiš da je prolazniku teško, nemoj ga zaobilaziti kao da je gubav - pruži mu ruku, pitaj ga treba li mu nešto. Možda te otera u tri lepe, ali ne zameri mu. Umesto toga, polako nastavi ali uspori korak - za svaki slučaj. Možda mu je pomoć ipak potrebna. A da, ukoliko vidiš sređenu curu, koja je do pre par minuta nosem parala oblake a zatim se spotakla o nevidljivu prepreku i pala - nemoj joj se smejati i likovati. Čoveče, mogla je da polomi nos, zube, glavu. Pomisli da jednostavno zbog svoje nesigurnosti ima takav stav.

Ne likuj, jer zaista, koja je svrha smejanja tuđoj nesreći, kakva god ona bila. 

Ne želiš da postaneš bezdušni gad, koj veruje jedino u napredak tehnologije. Mislim, nauka je čudo ali... Verujem da svi mi imamo nešto više od toga u sebi. Pa i ti.

Nema veze ako si do sada imao običaj da slažeš - trudi se da to ne radiš više. Povredićeš sebe na kraju, jer ćeš početi da veruješ u te svoje zablude ako nastaviš sa njima. Umesto toga, zaokupiraj se pravim vrednostima. U stvari, prvo ih definiši a onda kreni sa njihovim ugrađivanjem u svoje misli. Kada nih središ - sve će krenuti samo od sebe. Ako ja, kao bilo koj pojedinac, mogu da verujem u tu činjenicu jednom izrečenu (kakve su ti misli, takav ti je život), zašto ne bi i ti? Mi smo isti. Od krvi i mesa.

Počni, ne od ponedeljka kao što to uvek kažeš, već odmah.  Život je dobar, ali ga ti moraš takvim učiniti.