Stavovi se menjaju. Ponašanje se menja. Fizički izgled takođe. A ljudi? Ljudi se ne menjaju. Ljudi, zajedno sa njihovim karakterom, urođenim manama i vrlinama ostaju večito isti.
Ne verujem u "bapske priče", ali ono što ti je zapisano na čelu - ostaje ti tu celog života, koliko god puta ti pustila ili isekla šiške, stavila puder ili kapu. Sve to što nam se vremenom događa, to nisu promene - to je odrastanje. Verujem u postojanost bića. Verujem u moć nadograđivanja istog. Verujem u vreme koje prolazi i donosi nam nove godine i iskustva. Ali u promene? U promene ne verujem...
Imam problem sa koncentracijom poslednjih nekoliko dana (čitaj : nedelja ili bolje rečeno meseci). Život mi se toliko istumbao (da ne kažem poremetio jer tek sada ne znam koja je prava slika onoga što od života očekujem da bih mogla da tvrdim da je sada ta slika poremećena. A i sama ta reč "poremećen" ima neku svoju težinu koju baš i ne bih mogla da iskoristim u ovom kontekstu), okrenuo naglavačke i kao takav se vratio na zemlju. Promenjen, ali prizeman. Kažu ljudi sada trebam da pustim vreme da bih se navikla na promenu. Kakvo crno vreme?! Da sam čekala da vreme prođe da bih se navikavala na promenjeno stanje verovatno bih već odlepila! Upala bih u neko od onih poznatih haotičnih stanja (depresivnih, neurotičnih itd).
Kako prevazići promene? Jednostavno - nikako. (Šalim se naravno.) Jednostavno - ne razmišljati o njima kao o potencijalnim izvorima depresije, nervoze, stresa ili ne daj Bože suicida. Pustiti ih da se dese i prihvatiti ih kao novonastalu situaciju u kojoj se morate, želeli vi to ili ne, snaći.
Bez suza - njih možete koristiti u svrhu pražnjenja. Znači, ukoliko "dotera do duvara" možete se isplakati SAMO da bi iz sebe izbacili tu nakupljenu energiju.
Bez dubokih psiho-analitičkih pitanja tipa : Šta se ovo desilo? Šta bi bilo kad bi bilo? Šta ću sad? Kako ću sad? Gde ću sad? jer NOVA SITUACIJA JE VEĆ STUPILA NA SNAGU (čitaj PROMENA ako je tako lakše) i jednostavno ne možeš da vratiš vreme i povučeš loše odigrane korake ili impulsivno izgovorene reči natrag. Ne možeš. Jednostavno je. Vreme se ne vraća. Napravio si novu "situaciju". Sam si izazvao to što sada definišeš kao "promenu". Sagradio si novi teren. Nije ni bitno kakav je njegov kvalitet i da li će se na njemu odigravati bolji ili gori mečevi - ti si uradio šta si uradio i preostaje ti samo da se prilagodiš i prihvatiš činjenicu da moraš početi sa igrom po potpuno novim pravilima. Niko ti ne garantuje da će ti biti lakše - ali sam si zaslužan za svaki novo-postavljeni temelj : svaku reč koju si nekome uputio, svako delo koje si nekome učinio, svaku emociju koju si kod nekoga proizveo. Preostaje ti da se sa tim samo suočiš.
Bez patetike, melanholije, nervoze i depresije. Seti se, u svom okruženju sigurno imaš bar jednu osobu koja zbog tvojih ne prospavanih noći, ne pojedenih obroka, izgubljenih kilograma, opale kose, zarađene upale očiju, čestih poseta hitnoj, umora, malaksalosti (i svega tome sličnog proizašlog iz "patnje") pati još više jer gleda kako uništavaš svoje zdravlje. Misliš da nešto pogađa samo tebe, a ne obraćaš pažnju na to da uništavajući sebe utičeš pre svega na psihičko a zatim i fizičko uništenje onih kojima je zaista stalo do tebe. Opravdano je "patuckati", žaliti za nekim ili nečim u nekim prihvatljivim količinama. Znam da je najteže sakriti tugu, ali polazim od toga da svaka emocija mora da ima okidač u glavi, zato budite dovoljno svesni da vaš um mora da dominira u trenutcima kada se prilagođavate novo-nastalim situacijama. Da bi žalili za nečim ili nekim to ne znači da bi vašu tugu trebao da vidi ceo svet, to ne znači da se vaša tuga računa samo i jedino ako je delite sa drugima. Vaš žal je samo vaš. Neće se umnožiti, uvećeti, podeliti, smanjiti, prepoloviti ili preneti ukoliko na bilo koj način druge opterećujete njime. Jednostavno je samo vaš.
Bez namernih provokacija, čačkanja, šetanja po živcima. Ne radite drugima ono što ne želite da vas snađe. Najbitnije, ne radite sebi neke stvari. Ne radite sebi SVESNO I NAMERNO neke stvari. Ne želite da svrstate sebe u grupu onih fetišista koji uživaju u bolu? Ili možda želite (?!).
Da je sve bilo kako treba, do promene ne bi došlo. Sada se mučite razno-raznim pitanjima, zadržavate ih a iz njih vam proističu jedino neke "manje lepe" emocije. Pustite ih... Proći će i to vreme (za koje mnogi kažu da prolazi i tako pomaže). Promene (i sve što uz njih ide) su proces, a ne događaj. Budite svesni rečenice sa početka : Stavovi se menjaju. Ponašanje se menja. Fizički izgled takođe. A ljudi? Ljudi se ne menjaju. Ljudi, zajedno sa njihovim karakterom, urođenim manama i vrlinama ostaju večito isti. Vaše je samo da odlučite možete li ih kao takve prihvatiti i pustiti u svoj život. Jednostavno je - ne možete ih promeniti ma koliko se i vi a i oni trudili.
