Danas je jedan od onih dana kada sam samoj sebi nedorečena. Trenutno sam obuzeta bujicom emocija koje ne da ne znam da objasnim, nego mi je i razlog njihovog iznenadnog dolaska totalno nepoznat. Tu su, a ne znam im ni ime. Samo znam da se osećam nekako... Pa nekako. Ni tamo - ni ovamo. Imam želju za pisanjem a ne znam ni kako da počnem. I onda je najlakše i najbolje staviti BAŠ tu nedoumicu i taj razlog ovako glupog i konfuznog početka na papir. Možda to nekome ko će ovo pročitati neće značiti ama baš ništa, ali meni je bilo potrebno opravdanje, i pre svega početak teksta.
PROBLEM:
Celog dana sebi postavljam jedno, naizgled, nebitno pitanje: Kako biste opisali sebe u pet reči? (upotrebljavajući samo karakterne osobine, bez fizičkog opisa, i to u najviše petnaest sekundi) Ne znam! I ovo sam napisala samo zato što me je uhvatila panika zbog isteka predviđenog vremena, a uspela sam da kažem samo DVE reči. I onda je najlakše bilo reći NE ZNAM.
Ali ja nisam takva, ja ne odustajem. Em što ne odustajem, em što bih sigurno rekla mnogo toga da imam više vremena. I eventualno, mogućnost da obrazložim zašto sebi pripisujem baš te reči koje bih izgovorila.
Zbunila sam samu sebe. Blago rečeno, našla sam se u čudu i osetila nemoć. Zbog saaame sebe. Mislim se, vidi kretena.
Odakle ovo pitanje? Juče sam posetila predavanje psiho-analitičara koje me je bacilo na preispitivanje. I dalje ne mogu da verujem koliko jedno obično pitanje može da me istera iz takta (?).
Nije samo pitanje problem. Pitanje je u stvari odlično. Problem je: šta je sve ovo pitanje pokrenulo? Koliko pitanja se nadovezalo?
Svaki odgovor bi u mom slučaju zahtevao dodatna objašnjenja, dodatna pitanja, dodatne samoanalize.
Ako bih rekla za sebe da sam neodlučna (kada god trebam da se odlučim za jedan par cipela, od ponuđena dva, najlakše bi mi bilo da uzmem ili oba para ili ni jedan), kako onda znam da odlučim gde želim da idem, šta ću da jedem, gledam, pijem...?
Ako kažem da sam tvrdoglava (iako znam da mi odgovara drugačiji raspored u ormanu, ipak ću uraditi onako kako sam zamislila da će biti lepše), kako onda popustim svaki put kada je u pitanju neko do koga mi je stalo?
Ako kažem da sam ambiciozna, kako me sitnice čine srećnom?
Ako kažem da sam komunikativna, kako nekad uhvatim sebe da predugo ćutim?
Ako kažem da sam inteligentna, nije li to odraz gluposti, sam za sebe govoriti na taj način?
Ako kažem da sam samokritična, zašto često dovodim sebe u situacije vredne kritika?
I tako, kažem ja, sijaset novih pitanja. Zbog kojih se ne osećam ni malo bolje.
REŠENJE:
S'obzirom da ne znam na koj način da odgovorim sebi, radim ono što mi je mnogo puta do sad olakšalo : pišem. Bilo bi malo smešno da pričam sama sa sobom, na glas. A što se unutrašnjih monologa tiče, zbunila bih se još više, a trenutno mi ne treba dodatno konfuzno stanje.
Početak svakog rešenja je sama spoznaja problema, duboko verujem u to.
Kakav će dalji ishod biti, to zavisi samo od posvećenosti i vremena namenjenog rešavanju. A ja sam u jedno sigurna i za to mi ne treba nikakav aneks - ne krasi me strpljenje.
