Koliko dugo trebate držati samo za sebe bolnu situaciju? Da li se vaša jačina meri po danima koliko ste dugo ćutali i niste prolili ni jednu jedinu suzu?
Kad god bih slušala motivacione govornike, uglavnom su govorili o tome da bol trebaš pustiti da kroz tebe samo prostruji. Pod tim "bol" mislim na negativna osećanja, ona koja nas čine nesrećnim.
Pali! Bar neko vreme. Ili sam ja pogrešno razumela to "puštanje". Mislila sam da pustiti znači ne obraćati pažnju na to, ne razmišljati o datoj situaciji, praviti se da ne postoji i što je najbitnije, ne razmišljati o tome šta će se u budućnosti dešavati sa "datom situacijom". Znači, samo pustiti i ne okretati se, ni levo, ni desno, ni nazad, nikako!
Stres je nešto sa čime se pre ili kasnije moramo suočiti. Kako doživljavamo to suočavanje? Ili da preformulišem - kakav je ishod? Na šta ličimo posle toga? To zavisi od nas samih.
Bilo mi je interesantno kada sam slušala druge kako precizno govore o početku i kraju različitih životnih faza. Divih se, a ujedno i čudih kako je moguće znati tačan trenutak prelaska iz jedne u drugu. Koristim aorist s'namerom, jer postede mi jasnije.
Tačno znam kada sam i na koji način prelazila svaki od stepenika...Koraka... Faza ili kako već da ih nazovem. Sigurna sam samo u to da mi se pojedine ni malo nisu dopadale. Dok sam za druge zahvalna. Crno i belo. Jing i Jang.
Dešavalo se da satima sedim i slušam jednu pesmu, bez predstave o vremenu. S'druge strane imala sam momente u kojima nikako nisam želela da budem sama sa sobom i svojim mislima. Prošlo me je...
Tačno znam šta me je nateralo da menjam osećanja i raspoloženja, svaki Božiji put. Sećam se svakog trenutka. Završili su se i oni.
Pokreneš mozak i isključiš emocije. Dve povezane, ne tako jednostavne operacije. Kada aktiviraš svoju svest postane ti jasno kao dan da ti i strah i suze i sreća i bes polaze sa jednog istog izvora i da tim izvorom upravljaš samo ti. U nekom od prethodnih postova sam već napisala, ali volim da ponovim: Emocije kreću iz glave. Koliko si psihički jak - toliko si emotivno stabilan.
Kažu da ostaju samo lepa sećanja. Lažu. U stvari, koliko to vremena treba da prođe da bi se sećali samo lepih stvari? Kada dozvolim sebi da se setim, na pamet mi pada samo kraj, čistina, prazno, ništa. To je jedino što rezonujem. Zato ne dozvoljavam sebi mnogo.
Više ništa ne boli. Ni to što svi nastavljamo svojim odvojenim putevima, ni to što se sa ljudima sa kojima smo život delili više ne poznajemo. Ne boli apsolutno ništa. Sem tih faza. Čini se da je svaka gora od prethodne.
Kažu da je ljubav najbolje a mržnja najgore osećanje. Još jednom, lažu. Najgore je kada smo indiferentni. Prema svemu. Kada nas ništa ne pokreće. U najgorem slučaju, kada su pokretači samo trenutnog karaktera. Jer ukoliko i pronađemo nešto što nas samo trenutno pokreće, doživljavamo još veća razočarenja kada se strasti umire i kada njihov efekat izbledi.
Olakšavamo sebi tako što pronalazimo sami sebe. Ponovo. I ponovo. I koliko god da je puta potrebno. Jedino od čega ne možemo pobeći smo mi sami.
(Za potpuni užitak ----> Klik na sliku :) )
