Fakultet : Mission complete

   E tako! Završih i ja taj "strašni fakultet". Dođoh do zaključka da nije baš tako strašan. U suštini, pretpostavila sam da je lakše studirati nego ništa ne raditi ili "raditi" koje kakve gluposti. Tako da, što se mene tiče radije bih sve to opet, nego suočiti se sa "svetom odraslih" (čitaj : tražiti posao, plaćati račune samostalno, planirati neku budućnost koja mi se do pre par dana činila dalekom...). Mada, ako bolje razmislim, nije bilo ni toliko lako, kako mi se sad čini. Menjam mišljenje o tome "DA LI JE ŠKOLOVATI SE LAKO ILI NE?" svaki put kad pomislim na neku od situacija iz perioda celokupnog školovanja.
   Kako pomislim na pojedine ispite (tipa Privredno Pravo, Osnovi Ekonomije, Mikro i Makro, ko zna koliko Računovodstava, Teorija i Analiza, Matematike...sve ukupno 36 komada :) ) zapitam se da li su mi sad, iz ovog ugla, ovog mesta, ovog vremena, štiva bila komplikovana/teška/laka/jednostavna , ili ljudi koji su mi držali te predmete? Ne znam... Tačnije, nisam sigurna. Za nekolicinu ispita, polaganja, se sećam "dobitne kombinacije" ispitnih pitanja. S'druge strane, na žalost, neka polaganja mi nisu čak ni na kraj pameti... Uglavnom se vrlo dobro sećam onih oko kojih sam se muški namučila, onih koje vezujem za neke anegdote, onih na kojima su se dešavale "smeške" :) I volim da ih se sećam, volim što ću da ih pamtim!

NAPOMENA : Ovaj text je pisan bez ikakve namere da prenese neku poruku, već je pisan samo iz razloga jer sam zelela da u pisanoj formi iznesem svoje utiske. "Ružne i tužne" scene, trenutke, događaje nisam želela da pomenem u gore navedenom - NE, jer je ovaj text jednostavno BEZ toga (raspoloženje mi je "na nivou").

24.03.1999.godina ... Da sa ne zaboravi...

   "Mama gde cemo?", "Znas da smo vam ovih dana branili da se igrate na ulici? E pa sad smo vam napravili igraonicu u podrumu. Bice tamo puno dece.'ajde sine, povedi brata kuci, sad ce mama za vama.","Necemo da idemo u skolu? Mozes li da povedes i Misu i on je hteo da se igra!?","Mogu,idite vi kuci."... A zatim zvuk sirena. Hvala Bogu sto nam je skola blizu zgrade. Evo i mame,sa nekoliko nasih drugova,super, imacemo jos vise drustva! Skoro svi su tu. I drugari iz br.19 su sa nama! Salimo se na racun ovih cudnih sirena. Ali, pored toga sto nam je "drustvo" tu, u podrumu nema niceg interesantnog, o igraonici i da ne govorim... Zasto nam je mama rekla da je tu igraonica?
   24.mart. 1999.godina i jos nesto cega se secam je da su svi iz ulaza tu, ali mame nema na kratko. Vratila se ubrzo uplakana, nisam bila toliko "mala" da ne cujem da su "gadjali" (pazi, GADJALI, nisam znala tacno znacenje te reci ili mi je kontext u kojem je iskoriscena bio nepoznat u tom trenutku) kasarnu iznad bakine i dekine kuce. Tata je bio... Pa ne secam se koliko dana pre tog 24. je otisao na "teren"...
   Dani su prolazili, sirene su se smenjivale, aerodrom je stradao, vojska je bila na sve strane, nije se islo u skolu, ali nismo se ni igrali toliko...Nismo smeli da vozimo bicikl, da se udaljavamo od zgrade, da idemo do onih istih nasih drugara sa kojima smo se jurili oko trece zgrade do pre par dana. Ali, "skloniste" je sve "bolje" izgledalo. Doneli su nam i TV, neke prostorije od tih dole su bile za starije, tamo su igrali karte, citali novine; druge su bile za nas, klince. Tamo smo pravili "haos".
   Secam se i toga da je jedne veceri padala kisa, da su se oglasile sirene za prestanak vazdusne opasnosti i da smo otisli u stan da spavamo...Cak je i tata bio tu! Svi su otisli svojim stanovima! Onda nas je u toku noci probudio nenajavljeni napad. I secam se da se zgrada tresla vise nego inace jer su svi zurili niz stepenice! Komsinica je bila u spavacici, kaputu i nosila je karmin crvene boje, a vrsnjak iz br.19 je mene spustio u podrum jer sam se ukocila na stepenistu, bila sam pospana...I valjda uplasena... Baka Zlata je vec bila dole (inace, prezivela je i Drugi svetski rat - Sada mogu da zamislim kroz koliko je stresova ona prosla).
   Naravno da se ne secam svega, svih situacija, i naravno da nema potrebe da pisem bas o svemu cega se ipak secam. Ali sigurna sam samo da cu tih 78 dana pamtiti.
    Da se ne zaboravi. Da se ne zaborave imena onih koji su u tom periodu stradali. Da se ne zaborave njihove porodice. Da se ne zaborave deca koja su to dozivela. Da ipak, bar kroz nase reci oni "zive".

"Osnovno" obrazovanje?

   Nisam sigurna da svi imamo isto misljenje o tome sta se sve moze svrstati u ovu kategoriju. Relativno skoro sam zavrsila fakultet, i dok mi se nije zavrsila poslednja (bar za sad) etapa skolovanja mislila sam da su nasi sistemi pretrpani. Naravno, promenila sam misljenje.
   Mozda neke stvari, u svom tom gradivu nisu lepo rasporednjene i previse se paznje poklanja jednim te istim temama iz godine u godinu, ali mnoge teme su propustene. Mislim - ne moze se doveka u srednjoj proucavati "Ana Karenjina", svest ljudi bi trebala da menja svoj pravac sa protekom vremena zar ne? Zasto se npr u srednjoj skoli ne bi pomenuo Stari ili Novi zavet, kao literarno delo? Svaki srednjoskolac je bar cuo za Nojevu barku, 10 Bozijih zapovesti i podelu Hriscanstva. Sa citanjem ove "literature" bar bi znali o cemu su snimani svi ti filmovi na ove teme. (Nadam se da mi niko nece zameriti na slobodi i pominjanju samo ovog Svetog pisma, nisam zelela da ovim textom proizvodim bilo kakvu vrstu netrpeljivosti pa makar i verske - jednostavno pisem iz SVOG UGLA.)
   Zatim, da li je nekome mozda palo na pamet da je gramatika jedan od bitnijih faktora u oformljavanju licnosti?! Zasto je zapostavljena u srednjoskolskom obrazovanju? Na svu srecu imala sam divne nastavnice (profesorke) Srpskog jezika i knjizevnosti (kako u osnovnoj tako i u srednjoj skoli) i ovom prilikom zelim da im se zahvalim na svemu, pogotovo na iznenadnim testovima (pazite, ne pismenim zadatcima na temu tu i tu, vec pravim testovima sa glasovnim promenama, padezima, vremenima, velikim slovima, interpunkcijskim pravilima itd.) Zaista im hvala!
   Sto se ostalih predmeta tice, neke stvari su se u skolstvu ipak promenile, kao npr nazivi predmeta tako da ne zelim da pogresno nazovem ono sto je meni nekad bilo likovno, tehnicko, biologija, hemija, ili prosto fizicko.
   Promenama su podvrgnute i djacke knjizice - sada prosvetni radnici deci umesto ocena daju svoja licna misljenja jer bi ocene, ukoliko budu lose, destimulativno delovale na djake, roditelji bi im se NE DAJ BOZE naljutili, potresli. CCC! A ja kuci trojku nisam smela da donesem jer bih imala "restrikcije"-ali bar sam znala da MORAM da ucim i pisem domaci zadatak!
    Mislim da su promene u skolstvu uticale znatno i na kodex odlacenja. Naime, ukoliko neko dete nema original "Nike", ili bar 200 dinara u toku velikog odmora, ono je momentalno diskriminisano. Eto tako su ove "nove promene" uticale na osnovno (pre svega drustveno) obrazovanje dece uzrasta od npr 10godina! A to sto, kad bi hteli da napisu  npr: "ide profesor?" pisu : "eve ga be ovaj" ili "dolazi stakor" ili tome slicno u zavisnosti od podneblja, to - pa to nema veze!

   Ne zelim da budem namrstena osoba koja kritikuje sve i svasta, ali kako mi se razvija svest, sve mi se vise popunjava "ova rubrika za pobunu".Verovatno se to naziva odrastanjem. Brinem se za svoju (za sada imaginarnu) decu, kako li ce ona da odrastaju(?). Jasno mi je da roditelji vrse veliki uticaj na svoju decu, ali od 24h djaci su minimum 3.5h u skoli, sa drustvom, uciteljima, nastavnicima, profesorima. Mislim da je ovo jedna od bitnijih stavki koja mora da se podvrgne kontroli i promenama. Nadam se i da hoce...

I? Sta sad?

   O Boze! Sta ljudi obicno rade posle zavrsenog fakulteta?! Nije da nemam ideju - bas naprotiv, imam ih i previse. Jednog dana ustanem i pomislim kako bi divno bilo da pocnem da citam novu knjigu, a onda mi se javi nova ideja - da odem u teretanu npr, ili pocnem da "izucavam" Wikipediju, ili... Svasta nesto! Naravno, na kraju, zbog te navalice - niiiista ne uradim. Bar ne nista celovito. Ili uradim kako treba, ali nisam zadovoljna jer znam da sam mogla da uradim nesto drugo. Ponasam se kao da imam ispit za koji dan, pa ce nesto slucajno da mi promakne. Elem, onda se nekim cudom desi to da do mog mozga pocinju da dopiru informacije da ce moje slobodno vreme, bar neki odredjeni period, biti neograniceno. E taj osecaj je divan. Zadovoljavajuci.
A sad (malo) ozbiljnije : Pretpostavljam da nisam jedina koja ima ovakvo iskustvo. Ovo "ozbiljnije" shvatanje slobodnog vremena nosi sa sobom cinjenicu da sa nastankom pomenutog, dolazi i previse vremena za razmisljanje o koje kakvim "brigama" - tipa, kako doci do posla u ovoj nasoj divnoj nam Srbiji? Kako platiti troskove ukoliko stipendija ili drugi prihod kasne...izuzeeetno kasne? Kako organizovati taj svoj visak slobodnog vremena? Uf...
A nije da mi deo tog vremena vec nije organizovan. :) U svakom slucaju, dosla sam do zakljucka da dosada/nemanje obaveza mogu da budu izvori "svacega", pre svega panike i ostalih raznih "gluposti" . :)