Da li da odem ili ne?

     "Da li da odem ili ne? Ako odem - kad i gde? Da li da ovde ostanem? Il' neko drugi postanem? " Znaš, nisam verovala da pesme mogu da budu toliko smislene, tako da se nisam pronalazila u istim. Ali eto, vremena i običaji se menjaju. 

     Kako to priroda našeg društvenog okruženja nalaže, dovedena sam do toga da posle svog praćakanja i apsolutnog odbijanja ideje o napuštanju rodne nam grude, kao tačku dnevnog reda uvedem odlazak u ... Pa odlazak negde. Bilo gde gde ću naći posao i, ako ne sigurnu, onda bar izvesniju budućnost. I muka mi je. Povraća mi se i mentalno zdravlje mi je ugroženo. Ne zbog odlaska. Ne ni zbog prirodnog straha od nepoznatog. Već zbog jebene države, politike, prava prečeg zaposlenja, poreza, struje, komunalija, školarina, stranki, inspekcija, osiguranja i ostalih stavki malo dužeg spiska. Ostaje mi se a nemam zbog čega. I nakon ove izjave, hiljadu puta ponovljene u sebi, delujem kao neki sadomazohista. Možda je razlog tome što prvi put to iznosim "na glas"? Možda sam izraz sado-mazo upotrebila u pogrešnom kontekstu? Jednostavno sam mogla da napišem : osećam se kao psihopata, jer podnosim "teret" koji mogu da odbacim a baš mi se i ne odbacuje. Bukvalno. 

     Stigla sam do dela za koji ne mogu da vidim nastavak. Nemam nikog da me "pogura", ne znam ni kako se to traži. Ne želim da dam 3,4,5 hiljade eura za radno mesto, jer da ih imam verovatno ne bih kukala za isto. Nemam radno iskustvo koje bi mi omogućilo da otvorim nešto svoje što ne bi "puklo" nakon 2-3 meseca rada. Nemam roditelje koji leže na parama tako da ne mogu da spavam na to uvo da će me izdržavati doveka. 

     Najbitnije je to što nemam ni dana radnog staža. Kome treba student bez radnog iskustva?

A gde da nađem to radno iskustvo, majke ti?! Na ulici? Na pijaci? U tržnom centru možda? Stranki? Birou na kojem moram non-stop da visim?

     Nekolicina mojih drugarica-poznanica vodi svoje male poslove : bavi se šminkanjem, friziranjem, izradom torbi, dekupaž ukrašavanjem, modnim dizajniranjem i šivenjem garderobe. Prvu zaradu sam postigla pravljenjem nakita i pisanjem seminarskih, diplomskih i master radova drugim ljudima koji su bili prezauzeti državnim poslovima da bi se bavili istim. Inače, one su, kao i ja, završile državne fakultete (ekonomiju, pravo, medicinu, psihologiju, žurnalistiku, mašinstvo...) sa "zavidnim" prosekom.

     Nemam budućnost.

    Imam. Mogla bih dobro da se udam, za nekog ko će preuzeti ulogu mojih roditelja i nastaviti sa izdržavanjem mene nesposobne pored ruku, očiju, glave. 

     Vraćam se na isto. Nemam budućnost jer je ne vidim samo kao dobru udaju. Ok je brak, ali šta ću ja da doprinesem tom braku ako nemam sebe?

     Nemam takvu budućnost.

     Jednostavno je ne želim takvu.

   Kad prelistavam poslate meilove padam u nesvest. Do, otprilike 100-tog konkursa, vodila sam evidenciju zapisujući podatke u rokovnik. Onda sam digla ruke od toga  i preostalo mi je jedino padanje u nesvest zbog liste poslatih CV-ja. Što za poslove u struci, što mimo tog kriterijuma. Ne mogu da grešim dušu, išla sam ja i na razgovore. Završavali su se neslavno.

     S'obzirom da sam "ambiciozna" (pazi, ovog puta pod ambicioznošću smatram to da imam NEKI posao koj će mi priuštiti bar pokrivanje sopstvenih minimalnih troškova - ne zato što "nemam za hleb" već zato što sam odrasla i želim da učestvujem u doprinošenju porodičnom budžetu a ne samo njegovom smanjivanju), dođoh do zaključka da bi mi najpametnije bilo da stavim put pod noge i pravac tri lepe. 

     Vreme mi je da počnem sa razmišljanjem na tu temu koju sam doživljavala kao nužno zlo. Vreme mi je da počnem da razmišljam zašto mnogi naše pasoše porede sa slavnom kartom za jedan pravac.

     "Jadna mala izvrnuta Srbijo."