Samo razmisljam : “Sta ce se desiti kada nam ukinu vize?” (s’ obzirom da poznajem dovoljno vrsnjaka kojima ni to “mucno” viziranje nije predstavljalo prepreku da VEC pre par godina “otpale preko i pronadju sebe”)!Hoce li neko napokon obratiti paznju na NAS? Popisom stanovnistva iz 2002.godine Srbija je imala 7,893,125 stanovnika. Trenutno, Srbija ima 7,3 miliona stanovnika. Ovaj broj bi mogao da bude smanjen za 1,4 miliona, do 2050.godine (razlozi: veoma visoke stope smrtnosti i povecane emigracije). Mladi i perspektivni ljudi jednostavno NE VIDE SVOJU BUDUCNOST U SRBIJI,zbog cega naravno napustaju zemlju.Sta cemo po tom pitanju? Kako i na koj nacin pokrenuti svest ovih ljudi o tome da je I OVDE MOGUCE ZIVETI!?
(part 1)
ОдговориИзбришиDobro je što su nam ukinuli vize, što nažalost još neko vreme (bar dok se značajnije ne podigne standard) neće mnogo toga suštinski promeniti, a ponajviše je možda dobar psihološki efekat “ko stvoren za pred izbore”, ako ih bude, ali kakogod, to jeste dobra stvar, jedan problem manje, jedna prepreka manje, ali za mnoge i jedan izgovor manje. Sloboda je ponekad najopasnija po one koji, dok su na bilo koji način ugnjeteni umeju jako lepo da govore o slobodi, a kada postanu slobodni to savršeno ne umeju da iskoriste i postanu toliko mali i pred sobom da prosto požele da se teleportuju nazad u predjašnje svršeno, potlačeno stanje. Lepo je što će generacije, među kojima je i moja, koje umesto da su putovale po Jugi, kolika god da je bila, a kasnije po Mediteranu i srednjoj Evropi za srednjoškolske i apsolventske ekskurzije (koje nismo ni imali), najdalje što su putovali jesu školski izleti na koje se nosila hrana sa buvljaka, poreklom iz pograničnih bugarskih mesta. Drago mi je što će makar ti ljudi, oni koji su preživeli ratove, mobilizacije, Kosovo, bombordovanja, sada još lakše, kako-tako, moći da nadoknade propušteno, od svojih (ne)velikih plata. Uz neki manji kredit možda (što do pre samo nekoliko godina jeste bio virtuelan pojam), ali dobro, još ako i devojka/supruga ima nekih primanja možda bude i za Uskrs u Pragu i za letovanje u Haniotiju (što nije isto što i vikend u Parizu i letovanje na Maldivima, slažem se, ali uz pravu osobu pored sebe, može biti i lepše od toga) To važi za one koji su ostali. A mnogi su otišli. I nastaviće da odlaze. Migracije su u ljudskoj prirodi, to je jedan od animalnih instikata, kojima se čovečenstvo i ljudi oduvek, pa i danas vode, i to jeste nešto sasvim prirodno. Danas ima sve manje granica, pa su takva “pomeranja” sve više u modi. Izolacija, getoizacija i efekat ljudske staklene bašte, koji su trajali gotovo dve decenije, naravno, još više će podstaći ovakvo raspoloženje – a kao tužna posledica toga javiće se, opet ništa iznenađujuće, grupa sa nazivom “Ko poslednji izadje iz Srbije bla-bla...” Ljude ne treba zadržavati veštački, niti je to moguće. Primera radi – Poljska je viznu liberalizaciju dočekala kao mnogo uređenija država sa mnogo većim životnim standardom nego što je to slučaj u Srbiji sada. I opet se desilo isto (baš zbog onog istog efekta). Hiljade i hiljade mladih Poljaka pohrlilo je napolje. Jedino što su zbog tada većeg aktuelnog standarda oni sebi izabrali tačku sa najvećim standardom u Evropi – Englesku, a posebno, naravno, London. Od te masovne seobe Britanci ni danas još ne mogu da se oporave pa su dodatno pooštrili kriterijume za viznu liberalizaciju. Britanci, kao i Nemci, koji traže nešto više, a ima takvih – odlaze “preko bare”. I dalje, u ne baš nevidljivom broju. I to, naravno, ne u Alabamu, već u Njujork. Njujorčani koji se dokažu na svom terenu, pa im Velika Jabuka, Wall Street postanu tesni, a Dow Jones ograničavajući prosto požele da se oprobaju u tom čudu naprednijem od Njujorka, tj. u Tokiu.
(part 2)
ОдговориИзбришиI tako... Nema tu kraja. Uvek može još – kao u onoj reklami. Samo što ne treba to svima... Eto svako može pogledati „Lost In Translation“ pa videti kako Tokio nije za sve ljude mesto profita i „šanse“, već mesto u kojem ništa ne razumeš, mesto u kojem si stranac. A svako od nas ima samo jednu zemlju, u kojoj to nije. I brzo će izvetreti ovo „ludilo“, možda i pre tog 19. decembra, i Sv.Nikole (opet tužna neka simbolika). Ajd’ zamislite samo praznu zemlju na taj dan? Ne sedite sa svojim prijateljima, ne pijete, ne smejete se, već sedite u nekom stanu na lepo uređenoj periferiji nekog evropskog grada, gde su sve kuće i sve ulice iste, gde ako se zateknete napolju posle 7 uveče nećete videti živu dušu, imate pun frižider, imate pun stomak, imate super televizor, i hiljadu kanala... Ali ako neko misli da će mu biti svejedno i da mu neće zastati knedla u grlu kad naidje na RTS SAT i „Jednu pesmu jednu želju“ (ma koliko to sada smešno zvučalo) grdno se vara. I pogasiće se te grupe na fejsbuku, a neće se pogasiti svetla u Srbiji. I baš zbog te slobode, da lakše odu, vide, probaju, ljudi će možda najpre više odlaziti, ali će se više njih i vraćati. Da bi se vratili i oni koji su davno otišli moraće još mnogo da se radi. Ali da ja o tome ne bih smarao, ima jedan film koji se zove „Ako Srbija stane“, sastavljen od govora jednog čoveka koji više nije živ, ali su njegove reči i danas podjednako žive, na žalost onih koji su, na ovaj ili onaj način, odgovorni za njegovu smrt. I tačno je da je natalitet jako mali, nažalost, ali to je problem i mnogo razvijenih, savršeno uređenih, pa možda i svih nemuslimanskih država na svetu. Srbija još uvek može brže. A ni oni što odlaze, ni oni što ostaju nažalost najčešće ne shvataju kakav nam je komadić tek vremena dat, i često, prečesto se u ovom, jednom životu, ponašaju se i rade kao da on nije jedini. Ipak, ono što je važno jeste da Srbija nije stala. Ja želim svima da dobiju svoju šansu, gdegod je oni videli. A znam da je dovoljno nas koji je još uvek vidimo baš ovde. I sve više će biti takvih. A svima nam želim da vidimo najmanje bar pola sveta. Da putujemo ko ludi. Da budemo slobodni, jer to zaslužujemo, jer nismo ništa gori od nekih drugih. Ali znam da svi mi, baš kao Antej, crpemo snagu iz zemlje i tla na kojem smo rodjeni, čak i kad toga nismo svesni. I znam koliko se svi, kao deca, radujemo svakom putovanju, i znam koliko uzbuđenja to donosi, ali nikada, gde god odlazili, ka čemu god išli, nikada nikome od nas srce ne može zaigrati kao kada se nakon nekog dužeg vremena vraćamo kući. Nema šanse... Toliko od mene, i ovo je previše, ali ja ne volim daljine, i ona između Troške i Ledene Stene mi smeta, i znam koliko mi srce zaigra, već pod jednim prozorom, na tom, drugom kraju grada. To je već migracija koja mi baš ni malo ne smeta...