Da. Bole.
Sećam se da je u mom životu postojao period kada mi slika crne mase iz koje štrči jedna šarena (odsečena) glava NIJE BILA JASNA. Naivna ja. Verovatno sam živela u nekom izolovanom svetu, otuđena od surove realnosti. Vreme je prošlo, tako da sam upoznata sa ovim metaforičkim značenjem. Na žalost.
Sredina ti ne prašta različitost. U bilo kom pogledu. I nije tako samo danas, u ovo "naše vreme". Tako je bilo oduvek. Jer napred pomenuta fotografija nije izmišljena juče! Ali nekome treba "malo vremena" da je protumači i prihvati. Sadašnjost je i onako relevantna stvar, zar ne?
Ne možeš da čitaš brže. Ne možeš da se češljaš drugačije. Ne možeš da pišeš levom rukom (EJ!!!). Ne možeš da imaš stav, stil, mišljenje, glas, veru, pravac itd. i da se razlikuješ od opšte-prihvaćenih normi. U stvari, nije da ne možeš. Možeš ALI ne smeš. Čim pokažeš prve znake života, čim počneš da ličiš na ovu "šarenu glavu", momentalno si sebi obezbedio giljotinu (ili giljotinicu...ili bar svileni konac... ili kanap za vešanje).
Kad bolje razmislim, šta je nama različito?!
Jednostavno. Ono što nismo mi. Ono sa čim nismo odrastali. Sve ono što do sad nismo upoznali. Promene. A njih se najviše plašimo.
Neka osoba jednostavno ne želi decu. Ne smatra ih prioritetom. Druga želi apsolutno i samo da putuje. Treća je otišla u samostan. Četvrta je shvatila da je gej. Peta da sluša izvornu muziku. Šesta da je pristalica harema tj. poligamije. Sedma da voli da provodi slobodno vreme gola golcata. Osma da je vegan. Deveta... Pa neku najbanalniju stvar, npr da jede džem i sir, odakle znam. I tako dalje...
A nama je sve to - različito. A ko je u stvari bio merodavan za normalu?! Ko je dao sebi slobodu da postavlja standarde kojih se svi moramo pridržavati? Odakle mi znamo da nismo mi nekoj petoj, desetoj ili devedesetoj osobi "nenormalni"?
Šetam gradom, koji je danas bio pun turista. Kako sam znala da nisu "naši"? Tako što se videla autentičnost i videlo se da ih jednostavno boli uvo za "urokljive" poglede! Ne mogu da grešim dušu, ipak se manjini "domaćih" budi svest o "personifikaciji".
Pročitala sam negde da "Život nije bajka. Treba uložiti mnogo truda pre svega u otkrivanje svojih vrednosti, kako bismo naposletku cenili tuđe.". Naučimo se bar toleranciji.
Naše šire okruženje je skup predrasuda i stereotipa. Svet nije obojen samo crnom i belom bojom. Ima tu puno nijansi svih osnovnih boja. A znate li koliko je to boja? Odgovori sa DA i NE su jedine krajnosti (koje pojedinci ipak tumače onako kako oni žele, znači tumače ih drugačije). Ne postoji crno-beli svet. Ne generalizujmo ljude, jer su oni ipak "složeni mehanizmi".
Ponekad mislim da moja glava previše priča. "Odsecite je!"
Нема коментара:
Постави коментар