Gde god da odem turistički, obavezno posećujem znamenitosti izabranog mesta. Na žalost, iako živim u Nišu, od kad znam za sebe, nikada nisam posvetila dovoljno pažnje "domaćoj" istoriji. Bubanj je blizu mene, Tvđava je nezaobilazna jednostavno, ali ostale zanimljivosti nikako nisu dolazile na svoj red. Do prošlog vikenda. Prvo malo toplije vreme je učinilo svoje.
Topao savet - ukoliko dolazite do Niša, svratite do Narodnog muzeja ili Turističke organizacije Niš i potražite Pasoš dobrodošlice. Naime, u ovoj brošuri, na svega 20ak stranica, date su informacije o kulturno-istorijskoj i turističko-ugostiteljskoj ponudi Grada Niša i Regiona. Uz ovaj Pasoš, svaki kupac dobija kartu Grada, tako da je orijentacija dodatno olakšana.
Kao što već napomenuh, napokon je i Niš došao na red - "turu" sam započela u Koncentracionom Logoru Crveni Krst iz prostog razloga - mesecima unazad kukam da posetim Aušvic. a da bih posetila najveći, morala sam da krenem od najbližeg.
Ulaznica za obilazak ovog mesta i Ćele Kule je 200dinara. U tu cenu uračunato je i društvo kustosa.
S'obzirom da ne želim da prepisujem informacije sa sajtova, pominjaću samo one kojih se sećam.
Logor je zadržao autentičan izgled. Sprovedene su neke rekonstrukcije jer vreme je učinilo svoje. Međutim, rupe od municije, kao i tekstovi koje su zarobljenici pisali po zidovima unutar prostorija i dalje stoje. Da, da... Poruke zarobljenika koji su, kako se po tim porukama može pretpostaviti, verovali da su tu dovođeni kao u neku tampon zonu, pred "odlazak na rad u Nemačku".
Logor Crveni Krst je poznat po pobuni i prvom bekstvu zarobljenika što se smatra jedinstvenim događajem na čitavoj teritoriji Evrope. Za 11 poginulih nemačkih vojnika streljano je 1100 logoraša. Do tog trenutka, logor je bio ograđen bodljikavom žicom, a od tog trenutka bio je "ojačan" i betonskim zidom.
Logor se sastoji od tri pomoćne zgrade koje su koristili stražari, jedne centralne (dva sprata + potkrovlje) u kojoj su bili smešteni zarobljenici, dva velika tornja, dve stražarnice, i nekada je na sredini slobodnog prostora stajala montažna zgrada koju su, kako sam ja razumela, zatvorenici koristili kao kuhinju, koja je nakon bekstva sklonjena. Posetiocima je dozvoljen ulaz u prizemlje (tj prvi sprat) centralne zgrade, gde su bili smešteni muškarci. Drugi sprat je bio namenjen ženama i deci, međutim, on još uvek nije prilagođen posetiocima. Na potkrovlju su bile samice.
Kada ulazite u ovu centralnu zgradu logora OBAVEZNO obucite nešto jako jako toplo. Iako je napolju bilo oko +15, unutra je bilo toliko hladno da smo morali da izlazimo da se ugrejemo jer od hladnoće nismo bili u stanju da slušamo kustosa. Nisam mogla a da ne pomislim kako je bilo ljudima koji su ovde provodili sate, dane, ponekad i mesece.
Pored hladnoće, "ometale" su me i te poruke po zidovima, slama na podu, karanfili koje su posetioci pre nas ostavljali. Cveće je bukvalno bilo zamrzlo. Ne znam kako ću doživeti najveći, ako sam zbog najbližeg ostatak dana provela u tišini. Možda postoje ljudi koji umeju da isključe emocije u ovakvim situacijama, deifinitivno nisam jedna od njih.
Oko 30000 ljudi je prošlo kroz ovaj "pakao". Skoro polovina njih je streljana na Bubnju. Zarad nečijih ideala (ako tu činjenicu mogu tako nazvati).
U unutrašnjosti te famozne centralne zgrade, prikazana su dokumenta koja nisu spaljena prilikom zatvaranja logora. U trenutcima kada se već znalo da se ova "ustanova" gasi, čuvari logora su preostale zatvorenike streljali u dvorištu logora. Pored uništavanja materijalnih dokaza o postojanju ovog zverstva, zapaljena su i tela ubijenih.
Malo je onih koji su živi izašli odavde, dok je broj žrtava abnormalan.
Rezimiraću rečenicom koju su jugoslovenski partizani uzeli za svoj moto : "Smrt fašizmu - sloboda narodu"!
