"Mama gde cemo?", "Znas da smo vam ovih dana branili da se igrate na ulici? E pa sad smo vam napravili igraonicu u podrumu. Bice tamo puno dece.'ajde sine, povedi brata kuci, sad ce mama za vama.","Necemo da idemo u skolu? Mozes li da povedes i Misu i on je hteo da se igra!?","Mogu,idite vi kuci."... A zatim zvuk sirena. Hvala Bogu sto nam je skola blizu zgrade. Evo i mame,sa nekoliko nasih drugova,super, imacemo jos vise drustva! Skoro svi su tu. I drugari iz br.19 su sa nama! Salimo se na racun ovih cudnih sirena. Ali, pored toga sto nam je "drustvo" tu, u podrumu nema niceg interesantnog, o igraonici i da ne govorim... Zasto nam je mama rekla da je tu igraonica?
24.mart. 1999.godina i jos nesto cega se secam je da su svi iz ulaza tu, ali mame nema na kratko. Vratila se ubrzo uplakana, nisam bila toliko "mala" da ne cujem da su "gadjali" (pazi, GADJALI, nisam znala tacno znacenje te reci ili mi je kontext u kojem je iskoriscena bio nepoznat u tom trenutku) kasarnu iznad bakine i dekine kuce. Tata je bio... Pa ne secam se koliko dana pre tog 24. je otisao na "teren"...
Dani su prolazili, sirene su se smenjivale, aerodrom je stradao, vojska je bila na sve strane, nije se islo u skolu, ali nismo se ni igrali toliko...Nismo smeli da vozimo bicikl, da se udaljavamo od zgrade, da idemo do onih istih nasih drugara sa kojima smo se jurili oko trece zgrade do pre par dana. Ali, "skloniste" je sve "bolje" izgledalo. Doneli su nam i TV, neke prostorije od tih dole su bile za starije, tamo su igrali karte, citali novine; druge su bile za nas, klince. Tamo smo pravili "haos".
Secam se i toga da je jedne veceri padala kisa, da su se oglasile sirene za prestanak vazdusne opasnosti i da smo otisli u stan da spavamo...Cak je i tata bio tu! Svi su otisli svojim stanovima! Onda nas je u toku noci probudio nenajavljeni napad. I secam se da se zgrada tresla vise nego inace jer su svi zurili niz stepenice! Komsinica je bila u spavacici, kaputu i nosila je karmin crvene boje, a vrsnjak iz br.19 je mene spustio u podrum jer sam se ukocila na stepenistu, bila sam pospana...I valjda uplasena... Baka Zlata je vec bila dole (inace, prezivela je i Drugi svetski rat - Sada mogu da zamislim kroz koliko je stresova ona prosla).
Naravno da se ne secam svega, svih situacija, i naravno da nema potrebe da pisem bas o svemu cega se ipak secam. Ali sigurna sam samo da cu tih 78 dana pamtiti.
Da se ne zaboravi. Da se ne zaborave imena onih koji su u tom periodu stradali. Da se ne zaborave njihove porodice. Da se ne zaborave deca koja su to dozivela. Da ipak, bar kroz nase reci oni "zive".
24.mart. 1999.godina i jos nesto cega se secam je da su svi iz ulaza tu, ali mame nema na kratko. Vratila se ubrzo uplakana, nisam bila toliko "mala" da ne cujem da su "gadjali" (pazi, GADJALI, nisam znala tacno znacenje te reci ili mi je kontext u kojem je iskoriscena bio nepoznat u tom trenutku) kasarnu iznad bakine i dekine kuce. Tata je bio... Pa ne secam se koliko dana pre tog 24. je otisao na "teren"...
Dani su prolazili, sirene su se smenjivale, aerodrom je stradao, vojska je bila na sve strane, nije se islo u skolu, ali nismo se ni igrali toliko...Nismo smeli da vozimo bicikl, da se udaljavamo od zgrade, da idemo do onih istih nasih drugara sa kojima smo se jurili oko trece zgrade do pre par dana. Ali, "skloniste" je sve "bolje" izgledalo. Doneli su nam i TV, neke prostorije od tih dole su bile za starije, tamo su igrali karte, citali novine; druge su bile za nas, klince. Tamo smo pravili "haos".
Secam se i toga da je jedne veceri padala kisa, da su se oglasile sirene za prestanak vazdusne opasnosti i da smo otisli u stan da spavamo...Cak je i tata bio tu! Svi su otisli svojim stanovima! Onda nas je u toku noci probudio nenajavljeni napad. I secam se da se zgrada tresla vise nego inace jer su svi zurili niz stepenice! Komsinica je bila u spavacici, kaputu i nosila je karmin crvene boje, a vrsnjak iz br.19 je mene spustio u podrum jer sam se ukocila na stepenistu, bila sam pospana...I valjda uplasena... Baka Zlata je vec bila dole (inace, prezivela je i Drugi svetski rat - Sada mogu da zamislim kroz koliko je stresova ona prosla).
Naravno da se ne secam svega, svih situacija, i naravno da nema potrebe da pisem bas o svemu cega se ipak secam. Ali sigurna sam samo da cu tih 78 dana pamtiti.
Da se ne zaboravi. Da se ne zaborave imena onih koji su u tom periodu stradali. Da se ne zaborave njihove porodice. Da se ne zaborave deca koja su to dozivela. Da ipak, bar kroz nase reci oni "zive".
Toliko emocija ,tuge ...bravo devojko...nedozvolite bar vi mladi da se sve to zaboravi ...pozdrav
ОдговориИзбриши