Spenser Cetkart je napravio dokumentarni film čiji
opori ukus u ustima ostaje mnogo duže od 8 minuta, koliko traje. Zaslužuje da
bude preveden na sve svetske jezike. Zaslužuje da ima veliki broj
pregleda.
U ovom trenutku, možemo biti bilo gde,
baviti se bilo čim. Umesto toga sedite sami za kompjuterom. Šta je to što nas
sprečava da radimo šta hoćemo, budemo gde želimo?
Svaki dan se budimo u istoj sobi
i pratimo isti put, da bi živeli isti dan kao što je bio juče. Nekada je svaki
dan bio nova avantura, a onda se nešto promenilo. Nekada se činilo da vreme ne
postoji, a danas se čini da ga nema dovoljno. Da li ovaj način života znači da
smo odrasli, da smo slobodni? Jesmo li zaista slobodni?
Hrana, voda, zemlja, osnovne
stvari za naše preživljavanje pripadaju korporacijama. Za nas nema hrane na
drveću, sveže vode u rekama, nema zemljišta za gradnju. Ako pokušate da uzmete
od prirode ono sto vam daje, završićete u zatvoru. Pokoravamo se njihovim
pravilima.
Mi otkrivamo svet kroz
udžbenike. Godinama sedimo i prihvatamo sve što nam je rečeno. Testiraju nas i
ocenjuju, kao da smo subjekti u laboratoriji. Odgajani smo da ništa ne menjamo
u ovom svetu, da ne budemo drugačiji, da budemo dovoljno pametni za posao koji
radimo, ali ne i da pitamo zašto ga radimo. I tako mi radimo i radimo, ali
nemamo vremena da živimo život zbog kog radimo. Dok jednog dana zbog starosti
više ne možemo da radimo i ovde smo ostavljeni da umremo. Naša deca zauzimaju mesto
u igri.
Svi imamo jedinstven život, ali
zajedno smo samo gorivo. Gorivo koje daje moć eliti. Eliti koja se skriva iza
oznaka korporacija. Ovo je njihov svet i njihov najdragoceniji resurs nije
zemlja: Resurs smo mi! Mi gradimo gradove, mi upravljamo mašinama, mi se borimo
u njihovim ratovima. Uostalom, novac nije ono što ih podstiče. Moć je! Novac je
samo alatka koju koriste da nas kontrolišu. Bezvredni papirići od kojih
zavisimo da nas hrane, prevoze ili zabavljaju. Oni nama daju novac, a mi njima
zauzvrat dajemo svet. Svet gde je postojalo drveće da nam čisti vazduh, a
sada fabrike da ga truju. Tamo gde je bila boda za piće, sada je toksički otpad
koji smrdi. Tamo gde su životinje bile slobodne, sada su klanice gde se
beskrajno kolju te iste životinje za naše zadovoljstvo.
Preko milion ljudi umire od
gladi, iako imamo dovoljno hrane za sve. Gde ta hrana ide? 70% žitarica koje
gajimo se daju kao hrana životinjama koje jedemo za večeru. Zašto se ne pomaže
onima koji gladuju? Zato sto tu nema profita.
Mi smo kao kuga koja napada
zemlju i uništava životnu sredinu koja nam je potrebna za život. Mi na sve
gledamo kao da je za prodaju. Kao objekat koji želimo da posedujemo. Ali šta će
se desiti kada zagadimo poslednju reku? Kada otrujemo poslednji udah vazduha?
Kada ne bude više goriva za kamione koji nam donose hranu? Kada ćemo shvatiti
da novac ne može da se jede? Da nema vrednost? Mi uništavamo planetu. Mi
uništavamo sav život na njoj.
Svake godine hiljade vrsta
izumire. A vreme brzo ističe za nas koji smo sledeći. Ako živite u Americi,
imate 41% šanse da obolite od raka. Srčani udar će ubiti svakog trećeg
amerikanca. Mi pijemo farmaceutske lekove kao rešenje za ovaj problem. Ali
medicinska pomoć je treći uzrok smrti, odmah iza raka i srčanog udara. Kažu nam
da će naći rešenje ako bacamo novac na naučnike da bi oni našli pilulu koja će
rešiti sve ove probleme. Ali farmaceutska industrija i udruženja za borbu
protiv raka se oslanjaju na našu patnju da bi profitirali. Mi mislimo da trčimo
za lek, a u stvari bežimo od uzroka.
Naše telo je proizvod onoga što
u njega unosimo, a hrana koju unosimo je dizajnirana samo za profit. Mi se
hranimo toksinima, leševima životinja punih droga i bolesti. Ali mi to ne
vidimo. Mala grupa korporacija koje poseduje medije ne želi da vidimo. Dok nas
okružuju fantazijom, kažu nam da je to realnost.
Nekada su ljudi mislili da je
Zemlja centar Univerzuma, a danas mi sebe vidimo kao centar planete. Mi
pokazujemo našu tehnologiju i kažemo da smo najpametniji, Ali, da li
kompjuteri, vozila i fabrike zaista pokazuju koliko smo inteligentni? Ili
pokazuju koliko smo postali lenji? Mi nosimo masku civilizacije. Ali kada je
skinemo, ko smo mi zaista? Kako smo brzo zaboravili da smo tek u poslednjih 100
godina dozvolili ženama da glasaju. Dozvolili crncima da žive
ravnopravno. Ponašamo se kao da smo bića koja sve znaju, a toliko stvari
tek treba da uvidimo. Hodamo ulicom ignorišući male stvari, ljudske oči i
njihove priče. Moja želja je videti sve.
Možda se plašimo da nismo sami,
već da smo deo jedne veće slike.
Ali nismo uspeli da uspostavimo vezu.
Nama je normalno da ubijamo prasiće, krave, kokoške, nepoznate ljude iz stranih
zemalja. Ali ne i da ubijamo komšije, pse, mačke i sve one koje smo zavoleli i
razumeli. Mi druga bića smatramo glupim, krivimo ih da bi opravdali naše
radnje. Ali ubijanje, jer nam se uvek moglo da to opravdamo?! Da li nam to
pokazuje da ništa nismo naučili, jer reagujemo agresivno, umesto misaono i sa
saosećanjem?
Jednog dana ova senzacija koju zovemo
život će nas napustiti. Naša tela će truliti, naše dragocenosti će neko
preuzeti. Ono što iza nas ostaje su naša dela.
Smrt nas stalno okružuje.
Međutim, nama deluje kao da je daleko od naše realnosti.
Mi živimo u svetu koji je na rubu
kolapsa. Ratovi sutrašnjice nemaju pobednike. Agresija nikada neće biti
rešenje, ona samo uništava moguća rešenja.
Ako pogledamo našu najveću želju,
videćemo da nam se snovi ne razlikuju. Delimo isti cilj. Da budemo srećni! Mi
tražimo zadovoljstvo svuda oko nas, a zaboravljamo da ga tražimo u sebi. Većina
najsrećnijih ljudi su oni koji poseduju vrlo malo. A da li smo mi zaista srećni
sa našim mobilnim telefonima, velikim kućama ili skupim automobilima? Mi smo se
otuđili. Počeli smo da idealizujemo ljude koje nikada nismo upoznali. Na televiziji
vidimo neverovatne stvari, ali obične svuda oko nas. Mi čekamo da neko promeni
svet, a nikada ne pomislimo da menjamo sebe.
Izglasavanje predsednika možemo da
uporedimo sa bacanjem novčića. To su dve strane istog novčića. Izaberemo koju
stranu želimo i iluzija izbora i promene je kreirana. Ali svet ostaje isti. Mi
ne shvatamo da političari ne rade za nas. Oni rade za one koji im novcem
pomognu da dođu na vlast. Nama trebaju vođe, a ne političari. Ali u svetu
sledbenika, mi smo zaboravili da vodimo sebe.
Prestanite da čekate promenu,
već budite promena koju želite da vidite. Mi nismo došli do napretka sedeći i
ne radeći. Ljudska vrsta je preživela ne zato što smo najbrži ili najjači, već
zato što radimo zajedno. Usavršili smo čin ubijanja. Sada je vreme da usavršimo
radost življenja.
Ovo nije priča o spasavanju
planete. Planeta će ostati sa nama ili bez nas. Zemlja postoji više biliona
godina. Svako od nas je srećan ako doživi 80-u. Mi smo samo trenutak u vremenu,
ali naš uticaj ostaje zauvek.
Često poželim da sam živeo u vremenu
pre kompjutera. Kada nisu postojali ekrani da nam odvraćaju pažnju. Ali sam
shvatio da postoji razlog zašto je ovo jedino pravo vreme da živim - jer danas
imamo mogućnosti kakve nismo imali pre. Internet nam omogućava da delimo poruke
sa milionima ljudi širom sveta. Dok još možemo, trebamo da iskoristimo ekrane
da nas približe, a ne da nas udalje jedan od drugog. U dobru i zlu, naša
generacija će odlučiti budućnost života na ovoj planeti. Možemo da izaberemo da
pratimo sistem koji uništava sve, dok potpuno ne nestanemo. Ili možemo da se
probudimo i shvatimo da evolucija ne ide napred, već unazad. Ekrani nam ne
dozvoljavaju da vidimo da propadamo. Ovaj sadašnji trenutak je skup svih
koraka, svih uzdaha i svake smrti. Mi predstavljamo sve one koji su bili pre
nas. Sada je red na nas. Možete da izaberete svoj novi put, ili da pratite one
koje su već mnogi prešli.
Život nije film, scenario još
uvek nije napisan.
Mi smo pisci i ovo je vaša
priča.
Njihova priča.
Naša priča.
Ovo je super napisano! :D Super post. ♥
ОдговориИзбришиsandrin-kutak.blogspot.com
:*
Избриши