"Srpska zemlja kroz oblake leti"

Jedan od značajnijih, ako ne i najznačajniji dan u srpskoj istoriji . . .

Zaista sam htela da post počnem civilizovano, uvodom u ono o čemu želim da pišem, ALI ne mogu! Nema tog uvoda, niti uvertire koja bi mogla da improvizuje tišinu pred buru, niti suzbije strasti, niti brojanje do deset i nazad kako bi sputala jezik, kada razmišljam o našoj istoriji. Kada razmišljam o očevoj kući. Dedinom grobu. Izuzimam materijalnu vrednost iz svega što bih pomenula. Govorim o emotivnoj praznini koja mi samo na pomen tera suze na oči. 

Svaki put kada dođe ovaj dan setim se svoje bake koja je skinula kecelju, uzela tašnu i neznajući da je zauvek napušta poslednji put zaključala, stavila ključ u džep i otišla. 

Setim se dvorišta i kajsije. Bazena na naduvavanje i improvizovane piste do njega. Setim se stričevog razbijenog parfema i raznizane table za pikado. Setim se "ostave" ispod stepeništa iz koje smo poslednji put uzeli dedine poštanske markice, značke i nekoliko knjiga. Dedinih pesama i omiljene "Petlić pile Kokokaj". Mede bez jednog oka iz tetkine sobe. Setim se kaldrme, sove, zvukova zvona i džamije. Kaljaje. Stare škole i njene velike drvene kapije.

Setim se slike Koskovke devojke koja, sa dva krčaga ide na Kosovo polje da poji ranjenike i inicijala umetnika I.Vasića 

Setim se Zočišta.

Setim se Gazimestana. Svaki put kada razmišljam o tome, u glavi imam sliku: 

Penjemo se, tada mi se činilo, uz najuže stepenice. Na zidovima su ispisane neke reči, pesme čini mi se. Vrata vode do terase. Velike terase na samom vrhu kule od 25m. A na terasi samo postolje. Činilo mi se da je zlatno, a ne bronzano. Polje crvenih Božura proteže se dokle god ti pogled seže. 

- Tu su živote dali pravi junaci sine. Ovo cveće je tako crveno jer je izraslo iz njihove krvi. I samo tu raste tako crven cvet. Ono što se u daljini beli, tu je ubijen Murat. Sećaš se one slike sa našeg zida? E pa to se ovde desilo. Ta devojka je ovde išla sa dva krčaga i pomagala ranjenicima. Gde god vidiš ovo cveće, tu su ležali ljudi. A ona je među njima tražila svoju ljubav...

Na velikom zidu ispisana kletva. Možda tada nisam razumela razlog zbog kog bi neki car kleo svoju vojsku. Plašila sam se tog zida. Bila sam dete. Šta sam znala.

(Slike preuzete sa panoramio.com)

Danas smo našli stare slike. Smejali smo se. Bilo nam je drago što imamo uspomenu koju će moji pokazivati, Bože zdravlje, unučićima. 

Našli smo puno starih slika. Svi smo bili nasmejani, do trenutka koji je kao tračak protrčao našim mislima : imamo samo te slike i lepe uspomene. Prvo tata menja raspoloženje, mama za njim, a nas dvoje (brat i ja) sada već znamo kakav je sled. Pustimo Vasilisu, Aksentijevića, i eto... 

Da li će se naša istorija vremenom menjati? Da li je zaista pišu i menjaju pobednici? Zar istoriju ne čine nepobitne činjenice? Ko je sada pobednik? Pitam samo iz razloga da bih znala šta će se za par godina učiti na časovima istorije. Hoću li ja morati da objašnjavam deci kako sam srpskog porekla kada mi je otac sa Kosova? A Kosovo nije u Srbiji.

Ne znam da li je istina, ali čula sam da purpurno crveni božur više ne cveta.

"Hriste Bože, raspeti i sveti,

Srpska zemlja kroz oblake leti

Leti preko nebeskih visina

Krila su joj Morava i Drina."