Znate, kad malo bolje razmislim, postoji tako puno tema o kojima nikad ne pišem.
Ne pišem o sexu, toj glavnoj temi za prikupljanje auditorijuma. Shvatam čemu izjednačavanje sa sirotinjskom zabavom. Ja iznosim svoje pikanterije - drugi se zabavljaju. Čemu tolika fama? Mene ne interesuje vaš seksualni život.
Ne pišem o vlasti. Šta mene briga ko je u fotelji. Do sad sam morala da razumem zašto su stariji govorili da čoveku trebaš dati vlast u ruke da bi video koliki je on čovek zapravo. A i iskreno, možda bih i imala par komentara da dodam, međutim - kako da komentarišem nešto u čije funkcionisanje nisam upućena. (mislim kako na državno funkcionisanje, tako i na funkcionisanje pojedinih firmi)
Ne pišem o bolestima i lečenjima. Ne zato što su svi oko mene zdravi kao dren (volela bih to, ali na žalost, na moju veliku žalost, situacija nije takva), već zato što znam kako ja reagujem kada vidim tužnu objavu - plačem. Ljudi imaju svoje zdravstvene probleme sa kojima jedva izlaze na kraj, ne trebaju im još i textovi o tome.
Ne pišem o sportovima u kojima se koristi lopta. Jednostavno - ne šutiram je, ne udaram, ne bacam, ne lupam...
Ne pišem o privatnim fakultetima. Ne želim da ih kudim, ali nemam reči hvale. Završih državne. Komentarišem o njima, usmeno, sa najbližima, ali... Uglavnom me na to podstaknu vesti o tome koj ministar je završio koj Megatrend, Singidunum, BK itd. Zapitam se da li to što većinu javnosti "poznatih" čine oni sa pomenutih znači da su oni sa državnih manje pametni, učeni, načitani, ili su jednostavno previše izmaltretirani studiranjem u ustanovama koje naživamo državnim? Nakon ovog pitanja, krene bujica emocija. Raznoraznih.
Ne pišem o kuvanju. Volim hranu, ali volim da je jedem ne da je spremam. Da se razumemo - kuvam, ali ne pišem o tome.
Ne pišem o tuđim verskim, političkim i seksualnim opredeljenjima, jer je zaboga to zabranjeno. Neko me zbog toga može tužiti. Organizovati proteste zbog toga, pozvati druge da me javno "linčuju" preko društvenih mreža ili žutih tabloida. Da budem preciznija, neko me može može uzeti na zub zbog javnog iznošenja mog rođenog mišljena. Čekaj, zar meni kao građaninu ove zemlje ustavom nije zagarantovana sloboda govora i kretanja? Neee, ja nisam TAJ građanin.
Ne pišem o prevarama. Ne znam šta da mislim o onima koji se izbore sa samim sobom oko žvakanja iste i večitog oporog ukusa u ustima.
Nikada ne pišem o tajnama. Logično.
Ne pišem o prošlosti. Tamo joj je i mesto. Iza nas.
Ne pišem, tačnije nisam pisala - do sad. Vremena se menjaju a činjenica je tempus omnia revelat. (Vreme sve otkriva)
Ne pišem o sexu, toj glavnoj temi za prikupljanje auditorijuma. Shvatam čemu izjednačavanje sa sirotinjskom zabavom. Ja iznosim svoje pikanterije - drugi se zabavljaju. Čemu tolika fama? Mene ne interesuje vaš seksualni život.
Ne pišem o vlasti. Šta mene briga ko je u fotelji. Do sad sam morala da razumem zašto su stariji govorili da čoveku trebaš dati vlast u ruke da bi video koliki je on čovek zapravo. A i iskreno, možda bih i imala par komentara da dodam, međutim - kako da komentarišem nešto u čije funkcionisanje nisam upućena. (mislim kako na državno funkcionisanje, tako i na funkcionisanje pojedinih firmi)
Ne pišem o bolestima i lečenjima. Ne zato što su svi oko mene zdravi kao dren (volela bih to, ali na žalost, na moju veliku žalost, situacija nije takva), već zato što znam kako ja reagujem kada vidim tužnu objavu - plačem. Ljudi imaju svoje zdravstvene probleme sa kojima jedva izlaze na kraj, ne trebaju im još i textovi o tome.
Ne pišem o sportovima u kojima se koristi lopta. Jednostavno - ne šutiram je, ne udaram, ne bacam, ne lupam...
Ne pišem o privatnim fakultetima. Ne želim da ih kudim, ali nemam reči hvale. Završih državne. Komentarišem o njima, usmeno, sa najbližima, ali... Uglavnom me na to podstaknu vesti o tome koj ministar je završio koj Megatrend, Singidunum, BK itd. Zapitam se da li to što većinu javnosti "poznatih" čine oni sa pomenutih znači da su oni sa državnih manje pametni, učeni, načitani, ili su jednostavno previše izmaltretirani studiranjem u ustanovama koje naživamo državnim? Nakon ovog pitanja, krene bujica emocija. Raznoraznih.
Ne pišem o kuvanju. Volim hranu, ali volim da je jedem ne da je spremam. Da se razumemo - kuvam, ali ne pišem o tome.
Ne pišem o tuđim verskim, političkim i seksualnim opredeljenjima, jer je zaboga to zabranjeno. Neko me zbog toga može tužiti. Organizovati proteste zbog toga, pozvati druge da me javno "linčuju" preko društvenih mreža ili žutih tabloida. Da budem preciznija, neko me može može uzeti na zub zbog javnog iznošenja mog rođenog mišljena. Čekaj, zar meni kao građaninu ove zemlje ustavom nije zagarantovana sloboda govora i kretanja? Neee, ja nisam TAJ građanin.
Ne pišem o prevarama. Ne znam šta da mislim o onima koji se izbore sa samim sobom oko žvakanja iste i večitog oporog ukusa u ustima.
Nikada ne pišem o tajnama. Logično.
Ne pišem o prošlosti. Tamo joj je i mesto. Iza nas.
Ne pišem, tačnije nisam pisala - do sad. Vremena se menjaju a činjenica je tempus omnia revelat. (Vreme sve otkriva)
Lepo reče... do sada. Kad malo bolje razmislim, o pola tvojih "tački" ne pišem ni sama, al pomenem i dobar recept i loš privatni... i aktuelnu situaciju koju nam mute političari... iako o svima njima, kao, ne želim da pišem.
ОдговориИзбришиAko nemaš tu, nišu, i ti ćeš... mlada si još. :)