Dva, zauvek

Heeej! Hej, probudi se! Hajde otvori oči! Molim te otvori oči, gladni smo a činije sa hranom su prazne! Hmmm. . . Razjurićemo se po sobi i počećemo da skačemo po tv-u. Da, da, hoćemo, budeš li nastavila da se praviš luda. Videli smo da si otvorila jedno oko, zato te je moj brat šapom pipkao po njemu. Nemoj da misliš da je to radio da bi te pomazio, ne, ne. Radi to jer se tako budiš svakog jutra. Nećeš? Mare, skači na tv! A ja idem da donesem onu belu čupavu kopiju miša koja sada posle mog žvakanja liči na sve samo ne na to...

Ni ovo ne pomaže. Čekaj setio sam se. Sad će moj brat da ti se gura ispod miške a ja ću da ti legnem na stomak. Počećemo da predemo. To uvek upali, to nam je kec iz rukava.

Ha ha ha! A sad možeš da ustaneš je li? Eee, mislim da sam jednom čuo da je neko rekao da umiljato mače i dve majke doji! Ili su možda rekli jagnje? Ne, mora da su na mače mislili!

Dobro, dooobro, prestani da nas maziš. Idi do činije sa hranom i počni da lupkaš, jer ako nastaviš da se izležavaš jedino što ćemo čuti da lupa su naša sitna creva. Viiidi nas kako smo mali, i mazni, i gledamo te našim krupnim žutim očima. Smiiiluj se!

Činija! Trčiiii Mare! Ko poslednji magarac! Opet ćeš ti biti! Jer kao i svaki put kad te uzme ti postaješ najveća šlihtara na kugli zemaljskoj. Ne daj Bože da je naljutiš. Pih, mlakonjo.

Šta će ona još uvek ovde? Ovo je naše mesto za hranu, mi se njoj ne penjemo na sto u vreme ručka. Zašto još uvek sedi ovde? Uzima me! Ej ženska glavo spusti me! Odmah me spusti. Moram da ... U, šta to radiš? Moj brat voli da mu češeš stomak, pomešala si nas! To sam ja, Junior Opasni! Ja to ne v... ja to... Ooo, ipak nemoj da staješ! Malo i ovu nogu. Još malo obraze. Malo i između ušiju! Too, odlično, samo tako nastavi! Prrr... Spuštaš me? Pa dobro, baš me briga! Pitam se hoćeš li posle nastaviti? I za to me briga, idem da jdem sad. Imam ja pametnija posla.

Jednom sam negde pročitala da životinje nemaju dušu. Totalna zabluda. Verujem u Boga, i nadam se da ne bogohulim ovim što ću sada napisati, ali ja verujem da svako biće koje je Bog stvorio ima svoj duh. Ima svoj karakter. Ima svoje misli. Kako bih drugačije obrazložila nečije ponašaje, pa makar taj neko bio i jedan od mojih čupavaca?

Kroz život su se menjali trenutci, čas lepi, čas tužni. Kao i svako, imala sam svoje uspone i padove. Ne mogu da kažem da je bilo puno onih manje lepih, ali ne želim da lažem i kažem da ih nije bilo u opšte. Izjasniću se ovako - nakon određenog perioda monotonije, u život su mi ušla četiri mala oka. Najpre plava, zatim siva, da bi na kraju postala žuta. Trebala sam da se odlučim koja dva će otići dalje, a koja dva će se zadržati kod nas. Kako? 'Ajd' neka meni neko kaže kako? Kako odlučiti kojeg od dva ista se treba odreći? Zajedno spavaju, zajedno jedu, zajedno idu u pesak, zajedno se igraju. Nije posojao način. Dva ista, postala su zauvek zajedno dva ista. 

Zajedno nas bude. Zajedno nas zovu. Zajedno prave lom. I dalje se zajedno igraju.

Hej! Kako da otvorim vrata sa ove strane? Naučio sam samo sa druge strane, odavde ne znam. Otvori mi ih molim te, brat mi je sa druge strane. A on ne voli da skače. Kaže da on nije majmun i da ne želi da se blamira. Molim te otvori mi vrata. I prestani sad da me maziš po stomaku. Znaš da to najviše volim ali više od toga volim Juniora. Znam da je mali smrad, ali brat mi je razumi me.

Brate! Bato! Junioreee! Ne brini, ona nas samo testira, vidim joj to na licu. Smeška se. A i ti bi mogao da prestaneš da se vrtiš oko nogu tom tamo, i pomogneš mi malo. Daj da se deremo u isto vreme!

Samo sam ih jednom testirala zaista. Neverovatno je to. Volela bih da opišem to rečima, ali ne postoje adekvatne. 

Zajedno mjauču. Zajedno trče. Zajedno su čekali da se vata otvore, iako su bila zatvorena svega dva minuta.

Nije postojao način. Dva ista, ostaj zauvek zajedno dva ista.